Прочитај ми чланак

ДА ЛИ ПОДРЖАТИ ПРОТЕСТЕ против Вучића и зашто?

0

Ових дана на улицама Београда, Новог Сада, Ниша, Чачка и других градова организују се протести против Александра Вучића, протести против диктатуре

Да ли су то спонтани протести или ипак имају неку позадину? Да ли их организују студенти и незадовољни грађани или то раде странци који то раде преко својих плаћеника? 

Ови протести нису спонтани и то је сасвим јасно. Пароле, транспаренти, бубњеви указују да су протести осмишљени али питање је ко стоји иза њих. У јавности се појављује више теорија, од тога да су то протести судената, да су протести незадовољних грађана до тога да је све то масло Џорџа Сороша који још једном жели да превари Србе као 5. октобра. Ове протесте организује група људи која жели да остане анонимна јер како кажу плаше се полиције. Свој идентитете неће никоме да откривају, а да ли су инструисани од стране некога то још није познато.

Демонстранти на себи већ имају једну мрљу, а то је цепање Српског зида плача (плаката са убијеним и несталим Србима са Космета). Они тврде да нису цепали већ да су то урадили људи премијера и председника Александра Вучића. Да узмемо то као тачно на њима остаје мрља јер нису спречили то цепање.

Драги суграђани, драги Срби доста је више прича о Сорошима, Срђама, жутој куги (пола жутих кадрова данас су у СНС-у) и сличним стварима. Доста је више плашења овог народа јер ми готово да више немамо шта да изгубимо. Наша држава се распада, на овим изборима је РИК и званично Косово и Метохију прогласио иностранством, стално је присутна опасност да Србија уђе у НАТО и заведе санкције браћи Русима, насељавају мигранте, продају странцима земљиште, држе све јаче медије, задужују државу ненормално, владају помоћу уцена, страха и претњи, Србију сваке године напусти 30 000 младих људи… На власти имамо необразоване, безобразне и бахате дахије које убијају сваку помисао о нормалном животу. Партијска књижица СНС-а вреди више него факултетска диплома, више него знање, више него част и поштење, више него било шта у овој земљи. И док хапсе људе јер продају на улици чарапе да би преживели у исто време ослобађају Динкића, сина Жељка Митровића, озбиљне криминалце… Народе постајемо робови у властитој земљи, робови страних газда и домаће „елите“. 

Наравно да нећемо Јанковића, Жене у црном, Шутановца, Соњу Бисерко и њима сличне, али нећемо ни Вучића и његове дахије. Е, баш због свега овога морамо сви заједно да марширамо, морамо заједно да станемо и тражимо само шансу за нормалан живот. Не тражимо хлеба преко погаче, не тражимо хлеба без мотике, не тражимо милостињу тражимо да имамо прилику да живимо од свог рада. Понижени, разочарани и гладни смо и зато морамо да станемо један поред другог.