Прочитај ми чланак

Шта траже „Жене у црном“ на протестима младих?

0

Младим људима у Србији је украдена будућност и они имају свако морално право да протестују, али не да би се претходна власт преко њихових леђа обрачунавала са актуелном

Младим људима у Србији је украдена будућност и они имају свако морално право да протестују, али не да би се претходна власт преко њихових леђа обрачунавала са актуелном. На протестима српске младости, ако су спонтани, нема шта да траже Жене у црном, Наташе Кандић, вође Отпора, бивши досовци, службеници британске и америчке амбасаде, жуте патке и мигранти. Они никада и нигде нису случајно. Сигурно се нису окупили зато што много воле Србију и забринути су за њену будућност. И не брине њих што су Срби јефтина радна снага, јер су они довољно добро плаћени.

 Наравно да омладина не би свесно цепала слике са српским жртвама, али очигледно је да су они који их хушкају на немире желели провокацију и сукоб са полицијом. Болна је чињеница да већина младих и не зна шта се налазило на том платну, али то је најмање њихова кривица. О српским жртвама се деценијама ћути, а у образовни ситем инкорпорира се прекрајана историја. Лишени националног поноса и идентитета постали смо само јединка у маси, лака мета за манипулацију.

 Јуче ми је момак који води протесте у једном граду у Западној Србији рекао: „Рекли су нам ови наши из странке, идите прво ви млади, па ћемо вам се ми придружити наредних дана.“ Поново би сакривени иза леђа омладине да репризирају 5.октобар. Иста матрица као и у Македонији, Украјини и другим жариштима обојених револуција.

 О геополитичкој позадини ових дешавања не морамо вршити дубоку анализу. Довољно је да прочитамо изјаве званичника Русије, најобавештеније дипломатије света, и закључићемо да се ово крчка у западним кухињама.

 Злоупотребљава се оправдано незадовољство народа за туђе интересе. Протести против власти и протести против државе нису исто. Устајали смо након скандалозних одлука овог и претходног режима – окупљали више од 15 000, док су прозападни медији писали „неколико стотина“ … Добијали смо прекршајне пријаве, позивани на информативне разговоре, нападани са свих страна, али нас нико и никада није бранио од силних „бораца и боркиња за људска права“ и заштитника грађана. Зашто?! Зато што ми никада, чак и када митингујемо против власти нисмо на истој страни! Интереси нам се не могу поклопити, јер ми се водимо циљевима српског народа, а они плановима својих финансијера. Ту нема заједничке тачке окупљања. Имала сам 10 година петог октобра, сећам се да су нам у кућу долазили пријатељи и фамилија да питају тату зашто није на улици: „Рајко, зар ти ниси најљући противник Милошевића?!“ „Јесам, и бићу, али нећу га рушити са овима, јер сам се против ових и борио.“ Многи су га касно разумели. Ти људи су били чиста срца и празних џепова, али они који су доведени знали су шта и раде и за кога раде. Наравно, да мој чика Јова из Калуђерице није био сорошев стипендиста. Домаћин човек, прекипело му и више није могао да седи скрштених руку, али они који су чика Јову лагали да доносе промене обучавани су у сорошевским центрима у Мађарској.

 Питају се многи – значи ли то да ова власт треба да остане?! Одговорићу: Камо среће да ни ова, ни претходна нису ни долазиле. Да смо имали српску, слободну и суверену Владу. Нажалост, много је било повода да устанемо, али су тада ови који сада подбуњују народ седели, јер њих није занимао ни Бриселски споразум, ни Косово и Метохија, ни давање земље странцима, ни приватизације ни распродаје. Ни онда када је над Србима вршен погром, када су гореле светиње…

 Сада, када је овако деликатна ситуација на Балкану пројектантима на Западу треба још више пољуљана Србија, подељено друштво и свеопшти хаос. Треба им Србија што даља од Русије, што вазалнија и што мање слободна. Питаће се неки – зар може више?! Може, јер за Запад је наша земља увек превише велика и јака, колико год јој прекрајали границе. Колико год се понизили – тражиће још. Никола Груевски је све учинио за Запад и за Албанце, али му нису опростили ни најмању сарадњу са Русијом, тапшали су га по рамену, док су му припремали готово грађански рат. Имам легитимно право да о овоме отворено говорим, јер нисам оћутала ниједну лошу одлуку власти – ни када је седео са Клинтом, ни када је довео Шредера на дан бомбардовања, ни када је спавао на поду у Бриселу.

 Нема овде много мудрости, све може стати у једну реченицу – српски интереси су на првом месту! И када немамо одговорну власт, морамо бити одговорна опозиција. Имамо искуства – време је само да почнемо да учимо на њима.