Прочитај ми чланакХрватски ентитет је кључни услов за перспективу БиХ, па ма шта ко о томе мислио.
Најновији покушаји дела сарајевске муслиманске политичке елите да дестабилизује стање у Босни и Херцеговини директно су везани за све реалнију могућност стварања трећег ентитета који би био под контролом Хрвата, а не за „дежурну тему“ – Републику Српску. Амбиције Хрвата да и формално добију свој ентитет имају подршку српског народа, па се у Сарајеву процењује да би било политички лакше разбити то савезништво него директно ударити на Хрвате. У том светлу би требало гледати и на недавни неуспели покушај обнављања тужбе против Србије.
Тај концепт очигледно није успео па је члан Председништва БиХ Бакир Изетбеговић поручио у Мостару да ће подржати „легитимне представнике“ Хрвата у власти, али под условом да се хрватски народ одрекне амбиције да има свој ентитет. На то Изетбеговићево признање шта је његов проблем индиректно је одговорио његов хрватски колега Драган Човић да „још увијек неко вјерује да може бирати у име других, а ја вас увјеравам да не може. Морамо разумијети да БиХ неће преживјети као нормална еуропска држава без Хрвата“.
Зашто је део муслиманске политичке елите против хрватског ентитета? Пре свега зато што један њен део још увек не напушта уверење да су муслимани власници БиХ и да зато држава треба да буде под њиховом доминацијом, а то значи и централизована. Основни услов за то је укидање свих ентитета, а не стварање нових. Та нереална амбиција се пакује у форму европских интеграција, праведности и очувања БиХ као државе. Суштина, међутим, у овом случају није у томе. Нико нема амбицију да напусти дејтонску БиХ. Ни Република Српска мада јој се то често у медијима и политичким саопштењима приписује, она се пре свега бори за свој статус у БиХ. Суштина у отпору ентитету Хрвата је у страху дела муслиманске политичке елите и самог Сарајева. Тај страх се темељи на свести да са енитетом Хрвата нестаје и Федерација БиХ, коју чини муслиманско-хрватско савезништво, и онда ће муслимани остати сами. Нема више изговора и сакривања и неминовно је суочавање са реалношћу.
ПРИБЛИЖАВАЊЕ СРБА И МУСЛИМАНА
У тој новој реалности временом ће неизбежно доћи до приближавања већине муслиманског становништва Србима и Републици Српској. Јер, такође је реалност, јаз између босанскохзервеговачких Хрвата и муслимана, упркос, додуше наметнутом, савезништву већи је од разлика са Србима. И то одувек. И поред свега што се током грађанског рата догађало, муслимани су природно ближи Србима. То приближавање муслимана и Срба руши основну концепцију сарајевских лидера и они остају без политике, а самим тим нестају са политичке сцене.
У Сарајеву је изгледа процењено да је најбољи пут осујећења Хрвата разбијање савезништва са Републиком Српском, па је тако покушана обнова тужбе против Србије за наводни геноцид. Намера је била да се прво генеришу притисак на Београд, оживе предрасуде у јавном мњењу и уцени Србија. Онда би се под тим притиском препоручило Србији да утиче на Републику Српску, што би потом требало да разруши њено савезништво са босанским Хрватима. У Сарајеву се процењује да би то могло да се изведе не само кроз трговину око оптужби за наводни геноцид него и путем амбиције Београда да иде ка чланству у Европској унији. И то по истом систему како је пре неколико година, тада успешно, уцењена Хрватска на свом путу ка чланству у ЕУ.
Тај концепт уцене Србије обнављањем тужбе, међутим, није успео, али не би требало очекивати да ће се део елите у Сарајеву олако предати, јер то је, слободније говорећи, њена борба на политички живот и смрт. Та елита верује да за те своје планове има подршку америчке администрације и уверава Американце да се стварањем хрватског ентитета руши америчка политика у БиХ, која се темељи на муслиманско-хрватском савезништву, а против Срба. Време се, међутим, променило и, иако бирократија у Вашингтону прихвата сарајевска уверавања, није спремна да озбиљније интервенише јер у новим условима циљ је очување БиХ као државе, а не њено унутрашње уређење.
Да ли је ентитет Хрвата могућ? Он фактички већ постоји, али нема званичан статус. Део Босне који се сматра хрватским већ годинама функционише као непризнати ентитет са својом комплетном и економском и социјалном инфраструктуром. Другим речима, сада би све то требало само формално устоличити. То озваничење, уз подршку Републике Српске, је било веома близу пре неколико година, али су тада бриселска и бирократија у Вашингтону, коју су у то време предводили они што су своје каријере изградили на босанској ратној несрећи и пратећим лажима, преко Хрватске успеле да спрече формирање хрватског ентитета.
САД НЕЋЕ ПОДРЖАТИ САРАЈЕВО
Сада је другачије време и хрватски ентитет је поново враћен на политички сто. Хрватска је, као чланица ЕУ, недавно и званично преко председника владе Андреја Пленковића обавестила бриселске лидере да су „босански Хрвати, стратешко опредељење и циљ“ политике Хрватске. У преводу на обичан језик, Хрватска жели хрватски ентитет у БиХ и на томе ће да ради као свом стратешком циљу. У томе, ако је судити према бискупским конференцијама у БиХ, Хрватска и Хрвати имају пуну подршку Ватикана. То је темељна промена у односу на пре неколико година.
Премијер Пленковић је то лидерима ЕУ пренео на затвореном састанку у Бриселу а председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић је јавно изјавила да је потребна „надградња Дејтона“, што значи хрватски ентитет. Она је такође указала да „међународна заједница годинама затвара очи“ и да ће Хрватска, вреди подсетити, „снажно деловати с циљем доградње Дејтонског споразума“. Први корак ће, по свему судећи, бити подршка скорој измени изборног закона у Федерацији БиХ како би се омогућило да хрватске представнике бирају Хрвати, а не неко други.
По већ устаљеном обичају, сарајевска елита верује да ће алармирати ЕУ и Америку и да ће претња новом кризом довести до „дестабилизације региона“, па чак и новог рата и тако ће успети да на своју страну привуче „међународну заједницу“. По свему судећи, то је погрешна процена јер тај део међународне заједнице нема више ни капацитета ни времена да се бави Босном, па ни интереса. Политички одговор ЕУ је, на пример, сведен на изјаву команданта микровни снага ЕУ (ЕУФОР) генерала Антона Валднера да ће „ЕУ војници“ у кратком року интервенисати уколико дође до нових сукоба.
Генерал Валднер је и запретио да се „неће устручавати да позове резервне снаге ако то буyде потребно“. ЕУФОР у БиХ има око 800 војника за које нико не зна шта раде. Упозорење европског генерала је не само бесмислено него и сведочанство о политичком расулу ЕУ па Брисел, уместо јасне политике, купује време политичким изјавама једног генерала. Америчка администрација је за сада уздржана и вероватно ће тако и да остане. Очигледно је да је званична Хрватска много реалније проценила ситуација у међународном окружењу и босанске Хрвате поставила на свој стратешки пиједестал.
Тачно је, с друге стране, да би стварање хрватског ентитеа значило коначну етничку поделу БиХ. Али у реланости та подела већ постоји и зато би формализовање те поделе пре свега значило могућност изградње унутрашњих институција и легализовање онога што је већ стварни живот тамошњег света. Уз то, требало би да буде јасно да БиХ може на дужи рок да опстане само ако је устројена на бази три етничка ентитета чије ће се обавезе јасно међусобно законски одредити. Отворено говорећи, хрватски ентитет је кључни услов за перспективу БиХ, па ма шта ко о томе мислио. Све друго је само одлагање неизбежног распада те необичне и несрећне државе.
