Прочитај ми чланакСтварање такозване војске Косова било би у супротности са Резолуцијом 1244, али и са Дејтонским споразумом, који у свом саставу има одредбу о војном ограничењу на територији држава-потписника. Косово није међународно признат правни субјект, нити је потписник било ког правног акта, а ни држава која има границе.
Споразум из Охаја који су 1995. године у Дејтону потписали Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић, чиме је заустављен рат у Босни и Херцеговини, могао би да се испречи на путу Приштине у намери да оформи своју војску.
© AFP 2017/ GERARD JULIEN
Ова теза наметнула се пошто је из Москве стигло упозорење да би формирање оружаних снага самопроглашене Републике Косово било кршење међународног права и Резолуције Савета безбедности УН 1244. И не само то. Русија истиче да би „појава нове војне компоненте на Балкану била у супротности са Фирентинским споразумом“, односно, са Чланом 4 Анекса АБ Дејтонског споразума за Босну и Херцеговину, који се налази у оквиру усвојене резолуције СБ УН 1031. Наиме, ови акти су усвојени да би подржавали регионалну стабилност уз помоћ ОЕБС-а.
Професор Уставног права Слободан Орловић са Универзитета у Новом Саду појашњава да Русија са правом вета може да спречи формирање албанске војске на Космету.
„Мада се може очекивати да ни не дође до те фазе међународног одлучивања. У пракси, спроводи се режим који не уважава међународне акте (резолуције), нити се обазире на прихваћено међународно право“, наводи професор Орловић.
Он истовремено каже да би такозвана војска Косова потенцијално изазвала војске Грчке, Македоније, Србије, Бугарске и Црне Горе за нови балкански рат.
„Хришћани против муслимана. Исход је предвидив“, констатује наш саговорник.
Славица Којић, експерт за међународно право, подсећа да је Дејтонски споразум Анексом 1Д, који носи назив „Споразум о регионалној безбедности“, уредио питање увођење постепених мера за регионалну стабилизацију са циљем да се избегне трка у наоружању у целом региону.
Наша саговорница каже да се овде, пре свега, мисли на ниво наоружања и ограничавање броја војника. У том смислу су, наводи она, успостављени и критеријуми и границе за сваку земљу, па је за основу узето тадашње наоружање СРЈ. На основу тога, одређене су границе за потписнице ових споразума тако што је утврђено да СРЈ има границе до 75 одсто (са Косовом и Метохијом), Хрватска 30 одсто, а БиХ такође 30, што се даље дели на федерални део и РС, по принципу два према један, и све то под контролом и уз помоћ ОЕБС-а.
Где је проблем овде за Косово?
„Евентуално стварање такозване војске Косова на било који начин, уз промене устава или без њих, кршило би међународно право јер би се тиме пореметила ова сразмера које је установљена међународним уговором. А она је установљена ради очувања безбедности у читавом региону, али и у целој Европи, јер је јасно да Република Србија не би могла да контролише ту новоформирану војску која би се створила на једном делу наше територије“, објашњава она.
Притом, додаје, не треба изгубити из вида да Резолуција 1244 на више места апострофира и гарантује суверенитет и територијални интегритет СРЈ, чији је правни наследник Република Србија. Та резолуција предвиђа и успостављање међународног безбедносног присуства под покровитељством УН, као и демилитаризацију тог дела територије, дакле разоружавање ОВК и свих других наоружаних група, са циљем стабилизације целог региона.
„Према томе, стварање тзв. војске Косова у сваком случају би било у супротности и са једним и са другим правним актом. Значи, у супротности и са Дејтонским споразумом и са Резолуцијом 1244. Војска, иначе, представаља оружане снаге пре свега државе, која се користи за одбрану те државе од спољног непријатеља. Значи, стварање војске подразумева државу. А држава има своје границе. Било какво стварање војске би значило да се признаје државност тзв. Републике Косово. Пошто ми не признајемо Косово као државу, а то није урадио ни велики број осталих држава, не могу да се признају ни границе, што значи да је стварање војске Косова у супротности са међународним јавним правом и свим постојећим актима, а исто тако и са Уставом Републике Србије“, закључује Којићева.
Она напомиње да Русија као стална чланица СБ УН, али и један од гараната Дејтонског споразума, наравно да ово питање може да покрене у СБ УН јер су у питању мир и стабилност у целом региону.
„Ово је на крају врло осетљив регион у Европи, и наравно да би ово питање могло да се отвори у СБ УН у смислу кршења међународног уговора. Јер међународни уговор не може да се мења на овакав начин. Да би се један међународни уговор мењао, мора да постоји сагласност и воља уговорних страна. То не може да уради само једна страна, посебно неко ко није ни потписник ни међународно признат правни субјекат, као што је то случај са Косовом“, напомиње наша саговорница.
У међувремену, у косовској штампи се појавила вест да ће Закон о формирању Војске Косова који је предложио косовски председник Хашим Тачи бити повучен из процедуре све док се не искористе све могућности да се Косовске безбедносне снаге (КБС) уставним амандманима трансформишу у војску. Уколико се не обезбеди подршка Српске листе за усвајање уставних амандмана, што је неопходно за ову врсту измена, косовске институције имају, у том случају, сагласност међународних фактора да формирање војске остваре изменама и допунама Закона о КБС.
Са повлачењем закона сложио се и сам Тачи, чиме се изашло у сусрет захтевима САД и НАТО-а да се изменама и допунама Устава изврши трансформација КБС у Оружане снаге Косова.
