Прочитај ми чланакИ то је готово. Вишемесечно мрцварење Србије завршило се на предвидљив начин, још једним кораком ка дну. Александар Вучић постао је председник у првом кругу, што се знало још оног тренутка када је изјавио да ће у случају другог круга изаћи на ТВ-дуел са својим против-кандидатом.
Зар је себи и господину Вучићевићу могао то приредидити. Никако. Зато је кренуо од 57%, па клизи наниже да би се зауставио, вероватно, на око 52 посто подршке. Нешто више, него што је нужно. Тако вам је то у намесничким демократијама. Увек и свуда.
Али, није Вучић једини победник ових избора, без обзира што је његова победа апсулутна. Зависно од угла из ког ствари посматрате победника има још подоста.
Рецимо, Томислав Николић. Има ли веће победе за једног оца, макар и политичког, него да му „син“ успе у животу и наследи га на престолу, а није краљ? Нема, дабоме. Чак иако узмемо у обзир да је то са „очевима“ код Вучића прилично замршено. Како му Тома може бити политички „отац“, када га је у политику увео Шешељ? И дао му прву дозу власти. По мени, Тома му никако не може бити „отац“ већ само „поочим“, који га је прихватио када га је „отац“ напустио, а он био тужан. Или је Алек напустио њега. Свеједно је био тужан. Било како било, Тома је победник јер га наслеђује политички „син“ (или „посинак“) који ће његовим биолошким синовима оставити оне бесправне куће, жени фирму и фантоме-донаторе, а њему после излета у Кину обезбедити мирну пензију и сребрни ракијски казан да у њему пече ракију „сребровачу“.
А, ако сам ја у праву, да је Вучићев политички „отац“ заправо Шешељ, онда је, нормално, и он победник без обзира на мали број гласова које је добио.
Победник је свакако и онај Бели Прелетачевић, који није научио само како да јаше коња, већ и како да зајаше Сорошеве и америчке државне фондове попут УСАИД-а, добро се наждерао пред камерама у изборној ноћи и стекао свог Прилепка, иако није Вучић. Мало ли је од почетника, па макар му учитељ био и сам Срђа Поповић, а гласове за кандидатуру му скупљали активисти СНС-а.
Мада не мисли тако, па се буни из свег гласа, победник је и Веља Илић, коме нису дозволили да гласа, због чега није могао, иако је хтео, да учествује у овој изборној фарси. Човек понекад не уме да препозна, нити да цени, своје сретне тренутке.
Победници су, шућур Алаху, и Бошњаци о чему нас је обавестио лично будући председник, похваливши се, приликом победничког обраћања, како је у Новом Пазару добио чак 65% гласова, а у неким мањим муслиманским срединама и 90%. За те мање средине, нови председник, се посебно захвалио некаквом Сафету због кога су му се, како је казао „сви смејали“. Ја му се нисам смејао. Нисам ни знао за тог Сафета. Али, сада, кад за њега знам, мени се не смеје већ плаче када помислим на цену коју ће Србија имати да плати због те бошњачке подршке (која је Вучићу, вероватно, намакла потребну већину да се спаси другог круга).
Победник је, богами, и Мирослав Лазански, који већ дуже као аналитичар и колумниста има ауторску кризу, али се у улози СНС бота све боље сналази. Гостујући на Б-92 у изборној ноћи, тако је здушно и агресивно бранио Вучићеву победу да се Стефановић и Вулин морају озбиљно замислити како ће и шта ће у победничком каравану. Можда је Лазанског будући председник преварио за место министра војног, али ни директор „Политике“ није мала ствар…
И тако. Могао бих набрајати још победника ових избора. Колико хоћете. Малих и великих. Јавних и тајних. Али све њихове победе, попут реке понорнице, нестају у чињеници да је свака Вучићева победа до сада увек значила пораз Србије…
