Прочитај ми чланак

СРПСКИ ПРЕМИЈЕР ЈЕ У МОСКВУ ДОШАО због своје победе

0

Председнички избори у Србији који ће се одржати 2. априла, према актуелном распореду снага, тешко ће донети изненађење. У том смислу је могуће у потпуности се сагласити са подацима последњих социолошких истраживања, које премијеру Александру Вучићу дају између 50 и 53% гласова.

Међутим, одређене недоумице су ипак присутне, а огледају се у томе, да ли ће кандидат СНС успети да победи већ у првом кругу, чиме би се сачувао од даљих могућих изненађења, које проистичу између осталог и због ниске излазности на поновљеном гласању. У насталој ситуацији Александар Вучић је, изгледа, решио да предузме додатне напоре како би на своју страну привукао гласове оних Срба који владајућу коалицију оптужују за сувишну орјентацију на Запад. Управо у том контексту треба посматрати посету шефа српске владе Москви, само недељу дана пре првог круга председничких избора.

Због тога није случајно да су у преговорима Александра Вучића у Москви од 27. марта тесно испреплетени унутар-српски и међународни проблеми. „Ми остајемо привржени нашој националној независности, слободи и војној неутралности“ – то је изјава коју је српски премијер Вучић упутио руском председнику Владимиру Путину и она се директно тиче једног од унутар-политичких чворишта око којих се последњих година активно одвијала дискусија у самој Србији. Ради се о намерама одређеног дела владајуће елите да форсирано „увуку“ земљу не само у ЕУ, него и у НАТО пакт. [http://www.kremlin.ru/events/president/news/54109]

Одговарајуће идеје гласније од других промовисао је Драган Шутановац, бивши министар одбране, међутим, и у садашњем руководству земље постоје утицајни политичари који сматрају да је улазак земље у северно-атлантску алијансу – која је бомбардовала земљу 1999. године – не само теоретски могућан, него и практично оправдан са тачке гледишта кандидатуре за улазак у ЕУ. И на том плану, речи Александра Вучића, нису ништа друго него покушај да се умири јавно мњење сопствене земље уочи одлучујућег гласања.

Ништа мање актуелну садржину имају и питања трговачко-економске узајамне сарадње Русије и Србије. И овде евро-атлантски принципи дела владајуће српске елите ступају у директну противуречност са насушним интересима земље. Није случајно руски председник Владимир Путин био толико уздржано-оптимистичан у оценама садашњег стања руско-српских економских односа. „Захваљујући нашим заједничким напорима, иако незнатно, али се ипак мења набоље ситуација у трговачко-економској области“ – изјавио је он и навео конкретне показатеље: „Код нас је у прошлој години забележен невелики раст – око 2% – трговинског обрта. Притом, захваљујући напорима Ваше владе, тај резултат је достигнут углавном на рачун испорука из Србије у Русију и овде постоје лидери: раст испорука пољопривредне производње у Србији је негде око 40%“. [http://www.vestifinance.ru/articles/83141]

У контексту свеукупне спољнотрговинске структуре Србије, трговина са Русијом заиста не заузима ни приближно оно место које наше две земље заслужују. Према оценама независних извора, на списку извозних партнера Србије, Русија заузима пето место (око 5% српског трговинског обрта) уступајући не само Италији и Немачкој, него и Босни и Херцеговини, па чак и Румунији. По питању увоза, ситуација је боља: Русија је на трећем месту после Италије Немачке, превазилазећи Кину. Но, њена улога је свега око 10% српског увоза. Међутим, и овде је постојеће стање очигледно испод постојећих могућности.

И о тим могућностима – а такође о разлозима због којих се те могућности не користе – веома добро је упознат Александар Вучић. Иако се Србија – због тога јој треба одати признање! – за разлику од Црне Горе и Албаније, није придружила антируским санкцијама, одређени тактички уступци Бриселу су били учињени у тој области. Између осталог, Вучићев кабинет је донео одлуку да се уздржи од кредитирања оних националних пољопривредних производа који су у условима „рата санкцијама“ могли активније ући на руско тржиште. Формално, то нису санкције, но у пракси – узимајући у обзир сложене реалије српске економије – то је непријатељски корак у односу према Русији, и што је најважније, корак који не одговара националним социјално-економским интересима.

У таквој ситуацији Србија очигледно није могла рачунати на одговарајућу – како политичку, тако и финансијску – узајамност Брисела, независно ко се налази на власти у земљи. Како у вези с тим признаје немачка радио-станица Deutsche Welle, «Брисел неће скоро бити спреман да Србији предложи да приступи Европској Унији“. [http://www.dw.com/ru/сербия-перед-выборами-пророссийские-настроения-проевропейская-политика/a-38096359]

Аналогна ситуација сложила се и у енергетској области – у многим стварима кључној области када је у питању социјално-економски развој Србије. Доходак од делатности предузећа „Нафтна индустрија Србије“ (НИС) чији контролни пакет акција припада „Газпром-њефту“, попуњава отприлике 17% српског буџета. Захваљујући руским инвестицијама НИС је постао један од најкрупнијих вертикално интегрисаних енергетских компанија југо-источне Европе, која се бави истраживањем, производњом и прерадом нафте и гаса, а такође и нафтних деривата.

Поред тога, учешће руске компаније ПАО „Газпром“ је омогућило да се у Србији створи раширена енергетска структура која у себе укључује, између осталог, једно од најкрупнијих у Европи подземних складишта гаса „Банатски Двор“, затим два нафтно-прерађивачка завода укупног капацитета прераде 7,3 милиона тона нафте годишње у градовима Панчево и Нови Сад, више од 400 бензинских пумпи и нафтних станица, као и погон за производњу природног течног гаса у Елемиру. НИС обезбеђује 85% српског тржишта нафтним производима, а поред тога, реализује пројекте у области истраживања и производње, као и пласмана нафтних деривата на територији Мађарске, Румуније, Босне и Херцеговине, Бугарске и Анголе. [http://www.gazprom.ru/about/production/projects/deposits/serbia/]

Горе наведени подаци сведоче о томе да у руско-српским односима постоји како чврста основа, тако и несумњиво широк простор потенцијалних могућности за даљи развој. И свака владајућа политичка конфигурација у Београду, објективно је принуђена да ту околност узима у обзир – као и историјске традиције узајамних односа између Русије и Србије, а такође и одређену разочараност у српском друштву на предмет Европске уније. Рејтинг популарности идеје приступања Србије Европској унији у последњим месецима се не диже изнад отприлике 45%, а кризни период кроз који у овом тренутку пролази Европа, утиче да се тај проценат још више смањује.

„Било како да се буде развијала политичка ситуација, ми не сумњамо да ће се односи међу нашим земљама развијати исто тако позитивно, као и у духу пријатељства, које се сложио и које карактерише наше односе последњих година“ – истакао је током преговора са Александром Вучићем председник Русије Владимир Путин. А речи руског вође о томе да Москва жели успех „актуелној власти“ служе као залог спремности Русије да и даље развија са Србијом свестране односе. У сваком случају, у таквим размерама и форматима, на које је спремна сама српска страна и лично Александар Вучић, који се спрема да премијерску фотељу замени председничком.