Прочитај ми чланак

МАЈКА ЉУБА ЗЕМУНЦА: Псовао је мајку српску, док га нисам научила памети!

0

Све ме је то подсетило на нешто друго. Пре више од 20 година разговарао сам с мајкама тада већ покојних хероја београдских улица, Љубе Земунца, Бранислава Матића Белог и Гишке. Читајући данас делове њихових сећања учинило ми се како се, нажалост, важан део околности од пре три деценије не разликују превише од садашњих.

А једно је уочљиво – иако заштитнички настројене, у први план истичући добре стране, своје синове нису сматрале безгрешним. С разлогом страхујући за њихове животе увидевши у шта су се њихови синови уплели.

Фото: Љуба Земунац; Извор: Приватна архива

НАЈАВА ЗЛОЧИНА

Испред Земаљског суда у Франкфурту 10. новембра 1986. убијен је Љубомир Магаш, Љуба Земунац, идол дечака одраслих на улици, одметник који се држави супротставио песницама и намером да, како је то негде остало забележено, “кршећи закон дође до правде”.

О Љуби су се испредале невероване приче. Говорило се да је најјачи, благ и прек, питом и непредвидив… Његовом имену генерација којој је припадао дугује захвалност за благонаклон однос према криминалцима које је Београд изнедрио.

Његова мајка Роса Ћурчић никада се није превише љутила на оне који су ружно писали и говорили о њеном сину. Није јој било свеједно, погађале су је ружне речи о нечему што она зна да тако није било. А опет, била је свесна свега што њен син јесте. Девет година после Љубине смрти испричала је:

– Никада нисма поменула Љубиног првог адвоката којег много поштујем, Вељка Губерину. Љуба је тада малолетник. Наравно, упао је у невољу. Украо је три аутомобила. Нисам знала код ког адвоката да одем, никог не познајем. Узмем тако новине и прочитам да је Губерина тада бранио неког убицу. Видим да је познат адвокат, мада ми није пало на памет каквог је ранга, и пронађем његову адресу. Тада је радио само крвне деликте. Кад сам рекла због чега сам дошла погледао ме је зачуђено, објаснио да одавно не ради такве случајеве и да ће сваки његов млађи колега то урадити много боље од њега. Ја у плач.

У то му улази мајка, мала женица као и ја. И да ме утеши каже: “Биће све у реду”. Објасним јој да ми је син јединац, да ми је он све што имам… А она Вељку каже: “Нека сине, нека, знаш шта значи кад је син јединац”. И прихвати Губерина, “добро, добро, нека буде”. Тад је био на врхунцу. На крају, он са судијом скоро да није хтео да разгова: “Ајде, не брукајте се. Дечко узео – није хтео да каже украо – три аутомобила, а овде завлаче руке у државну касу и краду”. Љуба је добио три месеца условно.

На сваком његовом суђењу сам била. Имао је три суђења у животу и то увек за силовање. А то му је полиција наместила. Ово у Београду, то је била врло ружна девојка, заиста врло ружна. Љуба се избезумио. Судија је знао да ако неко може да га укроти, онда сам то ја. Зове ме и замоли да смирим Љубу. А он чим сам дошла каже: “Мајко, кад сам је видео, она је толико ружна, да је била негде у гомили ја бих могао да је запазим колико је ружна. Моје очи је никад нису виделе“. Онда се окрене према судији, па смирено каже: “Немој више да разговарамо. Ти знаш да ми је намештено и да мораш да ме осудиш”. Врло брзо је осуђен.

А оно у Црној Гори… Прва пресуда је била на пет и по година робије. А она проститука из Подгорице. И ја, као да ми је сам Бог некако шапнуо, сетим се да Љуба изговара оно специфично “р“. И кажем адвокату да је Љуба никада није видео, па да он пита ту проституку шта је запазила током разговора с Љубом.Она одговори како уме лепо да прича. А шта има специфично? Каже – ништа. После тога су довели логопеда, проверили и убрзо ослободили Љубу.

Ја не тврдим да није имао лоших страна. Ја једина знам све о њему. И поломљене вилице, и избијене зубе, и поломљене руке и ноге. Те његове туче… Добро, откад је света и века зна се ко је најјачи младић у селу или у граду, па и овде у Београду. Једног дана се спрема да изађе. Где ћеш ти Љубомире? Каже на Карабурму. Шта ћеш тамо? Иде, каже, јер је тамо остао још неки с којим није одмерио снагу, а који је најјачи на Карабурми, па да се види ко је јачи. Па ти ниси нормалан, кажем му. “Морам, или ће бити он најјачи у Београду, или ја”. Тад је имао 17 или 18 година.

То је могло само Љуби да се деси… Ту код трамвајске окретнице има нека трговина. Зграда је увучена, а поред ње неки зид. Све је то у мраку. Љуба се враћа кући, излази из трамваја. Потерала га мала нужда, не може да стрпи до куће. И улази у тај мрак, пошто долази са светла не види најбоље. Е, ту испод зида је чучао милиционер и дремао. Наравно, Љуба га попиша. Тргне се овај, препозна га и пита “Љубо, шта то радиш“? Ја пишам, каже, а шта ти радиш? Знам да је Љуба из штоса отишао с њим у станицу милиције. И откуцају му решење у ком дословно пише да се кажњава с 5.000 динара јер је попишао милиционера на дужности. Не на спавању, већ на дужности.

У време кад су Љубу доводили из Немачке због наводног силовања, долазе два полицајаца овде код мене. Било је лепо време: добар дан, добар дан, јел можемо с вама да поразговарамо, ми смо из Државне безбедности. Шта сад, није ваљда и ту нешто забрљао, знам да може само због њега да буде. Уђемо оунутра и они кажу: Љуба у Немачкој ради то што ради. То је чињеница, то и ја знам, где је он ту нема ни Шиптара ни Хрвата. “Зашто не би сарађивао с нама, да иза њега стоји држава”, питају. Па шта хоћете од мене? Разговаратје с њим, ја о томе не могу с њим да причам. Идите ви и питајте. Ми смо били, каже. И шта вам је рекао? Одговорио је “Пустите ви мене на миру. Ја бијем кад ја хоћу и бијем кога ја хоћу”.

Е, видиш ово данас. Сада сви имају пиштоље и свако сваког може да убије. Ти оволики, а ја оволицка, па ћу те убити. Убијају милиционере, сваки дан их туку. Ево, нека неко каже да је Љуба дигао руку на милиционера. Јесте само једанпут. Али морао је. Био је у ЦЗ-у, вратио се из Немачке и већ се знало да он тамо гања муслимане. После два, три дана долази један милиционер и пита ко је Љуба Земунац. Љуба каже ја, а овај га опаучи колико год може. И још дода — да видиш како Босанци туку. Можеш да замислиш Љубу како је реаговао. Ударио га је, све му је померио, нанео тешке повреде.

Одем код управника затвора и питам зашто је требало да милиционер удари Љубу. Кад, управник уопште не зна шта се догодило. Изађе и убрзо се врати. Знате шта госпођо, каже, Љуба је јако добро, али милиционер није. И поднесе тај милиционер тужбу за тешку повреду. На крају су други повукли ту тужбу јер није имало никаквог смисла да се прича да Љуба бије милиционере. Он то никад не би урадио да није био изазван. А ко не би тако реаговао?

Ми смо живели у Земуну, Љуби је тад било шест или седам година. Била сам члан партије и никад нисам потенцирала националност. Међутим, ту где смо живели, то је двориште са 16 станова. У само једном су били Срби. Имали су две девојчице. Остали су били Хрвати, а и Љуба је по оцу католик. Љуба појури једну од девојчица и опсује јој мајку српску. Ја у шоку. А он је знао колико је сати кад га зовнем са Љубомире. Дође горе и ја га питам шта је рекао оној малој. “Види каква је безобразна”, каже. Знам ја да је безобразна, него шта рече? Па добро, опсовао сам јој мајку. А какву мајку? Ваљда му мало сине, па рече да је сви псују тако. Узех гајтан од пегле. Рекох – а ко је твоја мајка, па удри по њему, не питај како је прошао. Ја све мислим да је од тог дана постао велики Србин.

Кад је било Горану (Вуковићу) суђење, ишла сам тамо. А јавни тужилац устаде и тражи за Горана две године и девет месеци робије. Да сам могла да урликнем… Само сам тад проговорила – да је пса убио, више би добио. Али, ту беду да си видео, кад је ушао и сео за оптуженички сто. Поред њега два адвоката. А замисли мој осећај, седи убица мог сина на три метра од мене. Кад смо излазили ја сам прошла поред њега, а ништа не могу. Не могу ни за нос да га повучем. Оборио је главу на онај сто. Видим – сто се тресе. Судија га опомене да седне пристојно, а његов адвокат одговори да Горан не може да седи и гледа Љубину мајку. Стално је понављао да је Љубу убио из страха…

Има нешто што ми никад није дало мира. Моја ћерка Драгана ми је то испричала. Она је с мужем била у Црној Гори, кад долази човек који је радио у полицији, па им исприча да је Љубу убио Горан испред суда у Франкфурту. Драганин муж одмах отрчи на телефон и доби Љубу. Испричао му је шта је чуо, а Љуба одговори да је то по старој “шта је баби мило, то јој се и снило”. После две, три недеље заиста је тако и било. Идентично. Никада нису питали тог човека од кога је чуо ту причу. Али, значи да је то већ давно било договорено и испланирано.