Прочитај ми чланак

СЕЋАЊА: Имала сам четири године; и хтели су да ме убију НАТО агресори и Албанци

0

Сви знамо повод за бомбардовање и страшну лаж у Рачку. Савест је чудо код људи који то имају,па је тако после 10 година од бомбардовања фински патолог и форензичар Хелена Ранта ,у својој аутобиографској књизи изнела да када је радила обдукцију у Рачку била уцењена од стране Вилијама Вокера који данас има споменик у Приштини,што је тужно и других србомрзаца као што су тадашњи министар спољних послова Финске и представници НАТО-а,да потврди да се ради о масакру над албанским цивилима односно сељанима.

Вилијам Вокер и његови следбеници преко ноћи су пресвукли у цивилна одела 58 припадника ОВК који су те ноћи напали регуларне снаге србске полиције. Хелена Ранта је навела у својој књизи да се на одећи поменутих,не налази ни један траг,тј пробојне рупе од пројектила,да су измишљали имена убијених Албанаца,и да се на обдукцији видело да није пуцано из непосредне близине.Међу именима тих цивила налазе се и имена Албанаца који су умрли природном смрћу пет,седам,десет година пре.Ево шта се дешава кад вешто пласирана лаж,захваљујући иностраним медијима,створи погрешну слику о Србима.

Био је то 24.март 1999.године, сећам се као да је данас било,седела сам са мајком на тераси нашег стана у Ђаковици од једном сам угледала огромну ватру као аждаја која ће нас све спржити.То је била прва бомба која је пала на територији Србије на аередром „Слатина“ у Приштини.Ушли смо у кућу. Страх.Да ли је то могуће? Шта даље?

Отац,стриц и деда су два дана раније добили позив -Отаџбина вас зове и отишли у одбрану отаџбине.Настала је велика паника и сећам се да су се људи договарали да се склоимо у склоништу у згради преко пута.Дошла је моја бака Славка.У мамином стомаку расла је моја сестра Анастасија.Подрум је био наше скониште,препун уплашених и безнадежних људи,није се могло дисати.Ту смо остали три дана. На кратко је дошао тата и рекао нам да се вратимо у стан јер Албанци имају локаторе који наводе НАТО бомбардере тамо где се крије Српски народ,где је војска и где је полиција.Рекао је боље да страдамо у својој кући,него у импровизованом склоништу.

Свакога дана у Ђаковици на брду Чабрат и у касарни војксе Југославије падало је на десетине ракетних пројектила.Застрашујући звук тих пројектила још увек памтим,и увек сам имала осећај да иду право на нас.Мама је држала у руци инфузију којом је одржавала трудноћу,другом руком грлила мене,а бака ми чешљала косу и правила фризуре.Причали су ми разне приче које немају везе са ратом,да би одагнале страх од малог детета.Једину музику коју памтим из тог времена су сирене за опасност,лет НАТО авиона и звук пројектила. Живели смо у ходнику нашег стана,постављаљи душеке,и ту спавали,јер једино у ходнику није било прозора.Без обзира на све до нас допирале вести о стравичним НАТО ЗЛОЧИНИМА и злочинима терористичке ОВК.

Ђаковица се налазила на 7 километара од границе са Албанијом са чије су територије терористи сваки дан покушавали да копнено уђу на простор Косова и Метохије.Понекад бих преко дана излазила са мајком и баком у двориште зграде,и кад се огласе сирене поново се враћала у ходник за који смо ми мислили да је једини спас и сигурно скровиште.У мају 1999.године играла сам се у дворишту ,поред мене је била моја мајка,у 8 месецу трудноће.Од једном су се изнад нас појавила 5 НАТО авиона и бомбардовали са 5 пројектила оближњу зграду МУП-а Србије.

Од силине детонације попуцали су прозори на свим оближњим зградама и летеле камене громаде.Мама се у том тренутку бацила преко мене и њу је погодио одваљени камен од зграде МУП-а. Тада смо пребачени у болницу.Ову слику никада нећу заборавити,са њом лежем са њом се будим.

Убијали су сваког дана војнике на граници,полицајце на задатку.УЋК терористи су у сачекуши убијали невине старце,жене,децу,силовали старице и децу.Било је заиста тешко,грозно и неподношљиво.Падале су бомбе у Призрену,Пећи,Ђаковици,Гњилану,Приштини.У Јунику су живе одрали 6 полицајаца.А ухапсили су их на тај начин што су на асвалту посули со,намамили овце на путу због којих се ауто са полицајцима зауставио,УЋК терористи су се појавили са стране,ухапсили их,и ту почиње њихова голгота.У селу Батуша у близини границе са Албанијом,НАТО агресори су са касетним бомбама,убили преко 50 војника у једном дану.

Стравична слика и призор,млади војници без главе,руку,ногу.Чује се само крик и вапај-мајко оче помоћ.Издисали су у страшним мукама.Од Паштрика преко Горожупа,Морине,Кошара водила се борба на живот и смрт.Својом храброшћу и оданошћу отаџбине,жртвујући своје животе чије се кости можда још увек налазе на тим местима,онемогућили су основни циљ НАТО агресора-копнени упад на територију Косова и Метохије и бесомучни покољ преосталњг србксог становништва.Вечна слава и хвала онима који су изгубили оно најдрагоценије а то су животи и вечна захвалност онима који су невиђени пакао у модерној цивилизацији света преживели.

После споразума у Куманову настао је општи метеж,збуњеност међу Србима.Почеле су да се нижу избегличке колоне.Желели смо да се моја сестра Анастасија роди у Ђаковици.Моја мајка је данима била једини србски пацијент у градској болници у којој су радили лекари Албанци.Хтели смо да останемо у Ђаковици без обзира на све.Али поново је,по други пут бомба бачена на 500 метара од мене,тада ме заштитила моја комшиница,моја Светлана.

Те вечери,пада још једна бомба испред моје зграде,од силине детонације моја мајка пада,и једва остаје жива,заједно са бебом у стомаку,када је поново хитно одвезена у болницу. НАТО агресори,нисам ја била једино дете које је живели у страху,многа деца су животом пострадала.Захвална сам Богу што сам остала жива,и ако сам доживела највећу патњу и несрећу да напустим свој дом,свој град,парк,да оставим своје играчке,цртаће,ствари,бајке и да се помирим са тим да више нећу имати спокојан живот као што сам имала пре бомбардовања у Ђаковици.Ђаковицу сам напустила 13-ог јуна 1999.године у току ноћи,по наговору мог дивног стрица Раја који је бранио отаџбину на самој граници са Албанијом-Морина,који је убедио мог оца који је био изричит да остане у Ђаковици,говорећи му да нема право да жртвује децу и жену.Загрлили смо се последњи пут у Ђаковици.

Мој Рајо је кренуо за Црну Гору,а ми пут Краљева.Памтим ту ноћ,једини аутомобил на релацији Ђаковица-Савине воде.Мукла тишина.Чују се само обртаји точкова на колима.Узели смо само иконе и породичне слике.Тата је држао полуаутоматску пушку између ногу и возио,и рекао „Уколико нас терористи зауставе,убићу прво вас па себе“.И ја те речи и дана данас памтим,и ако сам имала само непуне 4 године.Стигли смо до Краљева код деде по мајци,где се мама и породила,и то је била једина срећа за све те тужне дане.

Осећам се непријатно када ме неко назове избеглицом,јер то у својои земљи не могу бити,а прихватам само да сам прогнана са неописивом жељом да се вратим.Мада је моја душа заувек остала у Метохији.
Као што цео свет зна,циљ НАТО агресије је био уништење целог србског народа,јер осим директних убистава и злочина,они су посејали и осиромашени уранијум од којег и после 18 година људи обољевају од рака и умиру.Ту судбину доживео је мој млади стриц Рајо рођени брат мог оца,који је био мој највећи ослонац,снага,љубав,брат и друг.Упокојио се у Господу прошле године,од леукемије коју је добио од НАТО уранијума бранећи отаџбину 1999.године.

Никада нисам напустила своју Метохију.И данас одлазим на службу у Дечане.Каменују нас у Ђаковици кад год одемо у цркву Успења Пресвете Богородице да посетимо три старе монахиње,које су једине три Србкиње у Ђаковици.Са својим друштвом из Универзитетске Омладине Београда одлазим у Призрен,у Свете Архангеле код оца Михаила, у манастир Грачаница,обилазимо Србе у Ораховцу и Великој Хочи,носимо помоћ,и збратимљени испијамо чувено великохочанксо вино,певамо завичајне песме и надамо се бољим временима.

Имам само јену жељу поверих се небеској птици,све бих дала на свету за ноћ једну у Ђаковици!