Прочитај ми чланак

КРАЉ НИКОЛА КАО СРБИН: „Скадар, Босна и Херцеговина су црногорски!“

0

На основу истраживања црногорског академика др Димитрија Дима Вујовића, дјелимично пресликаних кроз текст – „Државотворне параноје: Саво Фатић некад и сад”, дошли смо до прецизне информације о националном опредјељењу црногорских федералиста-зеленаша.

Наиме, црногорски федералисти су себе сматрали “чистим Србима” у националном смислу, али и Црногорцима – на специфичан начин. Црногорце су дефинисали као “политички народ” – са својим историјским и културним посебностима, наравно, у оквиру Срба. Ипак, свака нација, али и сваки “политички народ” – имају своје основне, територијалне оквире или границе- бар у неком приближном виду.

Војин Грубач

Тако долазимо до интересантне дилеме, или питања- а које су биле политичке границе Црногораца као “политичког народа”? Или, у каквим су их оквирима видјели краљ Никола, црногoрски федералисти- зеленаши или- комунисти?

За почетак ћемо проанализирати- у којим границама је црногорски краљ Никола Први Петровић видио Црну Гору 1919. године, а то је био моменат када је он већ био детронизован.

Уједно, у овом тексту ћемо направити извјесну паралелу- осврнувши се на комунисте и њихово поимање граница Црне Горе. У неком наредном тексту ћемо видјети позицију црногорских федералиста- зеленаша по том питању.

Краљ Никола- Морамо добити Скадар, али и Босну и Херцеговину

Прије свега, ради бољег разумијевања ријечи краља Николе, које ће услиједити, треба нешто рећи о Лондонском уговору који је битан дио приче. Лондонски уговор (познат и као Лондонски тајни уговор), је закључен 26. априла 1915. у Лондону између Велике Британије, Француске и Русије с једне стране, те Италије с друге стране. Тим тајним уговором, чланице Антанте су направиле уступке Италији да би је придобиле за рат против Њемачке и Аустро- Угарске монархије, али и утврдили територијална проширења својим савезницама

По том уговору, Краљевина Црна Гора је требала послије завршетка Првог свјетског рата- осим континенталних приширења да добије Приморје од ријеке Дрим у Албанији (са Драчом, Штитом и Медовом), преко Улциња и Боке Которске све до Пељешца (с његовим искључењем).

И тако, амерички лист “Њујорк Тајмс” је у броју од 29. јануара 1919. године објавио разговор новинара Херберта Вивиана са црногорским краљем Николом Петровићем у Паризу.

Краљ Никола је тражио да Црна Гора као независна држава ступи у конфедерацију Јужних Словена, а да њене границе буду онакве какве су предвиђене Лондонским уговором из 1915. године, који је гарантовао територијалну експанзију црногорског краљевства. Између осталог, Краљ Никола је у том интервјуу рекaо следеће:

“Морамо добити Скадар. Освојили смо га три пута са нашим мачевима и сваки пут нам је био отет у циљу улагивања Аустрији, која је сада престала да постоји.

Скадар је наш етнолошки, историјски и географски. У наставку, ми треба да посједујемо Боку Которску, која је први природни улаз у моју земљу. Босна и Херцеговина су такође традиционално црногорске…“.

Да сублимирамо, осим приморских проширења, краљ Никола је “етнолошки” тражио Скадар али и Босну и Херцеговину која је- “традиционално црногорска.” Дакле, то је била територија Црне Горе и Црногораца као “политичког народа”- по мишљењу „Цара Јунака“.

Краљевина СХС- Краљевина Југославија

Често се на друштвеним мрежама од стране “самозваних симпатизера зеленаша и комита” говори о томе како је 1918. “укинута територија” Црне Горе и “укинуто” њено име. Да би видјели- да ли то тачно, и шта је стварно било, направићемо један кратак- сажети осврт?!

Видовданским уставом из 1921. Краљевина СХС је била успостављена као унитарна држава. Ипак, подијељена je на 7 привремених покрајина. Осим Црне Горе, остале покрајине су биле- Србија (Сјеверна Србија, Јужна Србија), Босна и Херцеговина, Далмација, Хрватска и Славонија (Хрватска, Славонија, Међумурје, острво Крк са општином Кастав), Словенија (Словенија са Прекомурјем) и покрајина- Банат, Бачка и Барања.

Дакле, у овом случају није било “укинуто име Црне Горе”, већ је она под тим именом била једна од седам покрајина. Сједиште покрајине Црне Горе је било на Цетињу, а ова територијална подјела државе је трајала до априла 1922.

Краљевина СХС је 26. априла 1922. године подијељена на 33. административне области. Једна од те 33 области је била Зетска област. Њено сједиште је било на Цетињу. Била је већа од данашње Црне Горе, јер је имала територијалне додатке- дјелове Косова и Метохије, као и Босне и Херцеговине.

Та област се није звала Црна Гора, али су исчезли и називи- Србија, Хрватска, Словенија, Далмација… Данашња Србија је, рецимо, била подијељена на 15 области. Значи, равноправно су укинути такви називи – свима, али је територија Зетске области била већа од данашње територије Црне Горе.

Тако је било све до 1929. године када је проглашена Краљевина Југославија. Територија Југославије се тада административно дијели на 10 бановина и једанаесту- засебну административну јединицу која је била- град Београд, са Земуном и Панчевом. Новом подјелом успостављена је Зетска бановина са сједиштем на Цетињу. Зетска бановина је обухватала све територије које је Краљевина Црне Горе имала до детронизације Николе Првог, али и много више.

Придодата јој је обала у коју је укључена Бока Которска, Дубровник и Дубровачки регион, као и острво Пељешац. Додата јој је Источна Херцеговина са Невесињем, Љубињем, Требињем, Гацком и Фочом, а у оквиру те територије се налазила и планина Јахорина, надомак Сарајева.

Зетска бановина се простирала на Косово и Метохију- све до Косовске Митровице, Србице и Ораховца на истоку. Заузимала већи дио Рашке области са Прибојем, Пријепољем, Сјеницом , Новим Пазаром, а у свом саставу имала: Нову Варош, Рашку и Ушће. Наравно, она се није звала Црногорска бановина, али и остале бановине нису имале народни или етнички предзнак- већ су имена добијале по ријекама, изузев Приморске бановине.

Елем, основно питање је- да ли су црногорски федералисти били задовољни границама Зетске бановине? Одговор је- јесу! То су биле границе које су они подразумијевали као исправне границе Црне Горе унутар Краљевине Југославије. Њихове додатне претензије су биле изван граница Краљевине Југославије и шириле се на територију Албаније- све до ријеке Дрим. Дакле, жеље црногорских зеланаша су се, у погледу граница Црне Горе, поклапале са жељама краља Николе.

Доказ томе је период послије италијанске окупације Црне Горе 1941. када су црногорски федералисти мислили да могу слободно одредити границе Независне државе Црне Горе. Ипак, то ће бити тема засебног текста.

И тако, сада већ можемо лагано прећи на- мишљење црногорских комуниста по питању државних и етничких граница Црне Горе..

Блажо Јовановић- Бокељи и Санџаклије нису Црногорци

У интересатном тексту, под називом “Политичка мисао Блажа Јовановића” (1*), црногорски историчар др Драгутин Паповић се осврнуо и на размишљања, дилеме и коначне ставове црногорског комунисте Блажа Јовановића по питању граница Црне Горе и црногорског идентитета.

У оквиру тог текста, историчар др Драгутин Паповић има поглавље “О идентитетским питањима”- гдје каже следеће:

“Јовановићево поимање граница Црне Горе током рата је било поистовјећено с именом и надлежностима ПК КПЈ за Црну Гору и Боку.

Боку тада није сматрао дијелом федералне јединице Црне Горе, као ни Бијело Поље и Пљевља, који су у систему партизанске и партијске власти припадали Санџаку. По партијској дефиницији Црна Гора је била у границима од прије 1912. године с Беранама, Рожајем, Плавом и Тузима.

Код Јовановића је постојало и традиционално одређење црногорских граница. У његовој свијести Црна Гора је била оно што је дефинисано Берлинским конгресом. Ван тих граница за њега нијесу постојали ни Црногорци.” (1*)

Овдје требамо застати. Наиме, констатација др Паповића “да је у свијести Блажа Јовановића Црна Гора била оно што је дефинисано Берлинским конгресом”, те да Блажо Јовановић “Боку тада није сматрао дијелом федералне јединице Црне Горе, као ни Бијело Поље и Пљевља”, нити су у тим просторима за њега постојали Црногорци- баца ново свјетло на неуспјешне комунистичке теоретске поставке о црногорској нацији. То је подробно објaшњено у тексту “Oд Фатића до Ђиласа – “Црна Гора је кажњена нацијом!“

У њему је наведено да је др Драгутин Паповић, у једном свом тексту (2*), предочио јавности да су црногорски комунисти између свјетска два рата, по налогу КПЈ, два пута добијали задатак да направе “теоретске основе црногорске нације”. Први тим, којег су чинили комунисти Гојко Самарџић и Алекса Павићевић је формиран средином 1920. и- доживио неуспијех.

Други тим је формиран 1930. године и чинили су га: Милован Ђилас, Иван Милутиновић, Петко Милетић и Јован Мариновић који су издржавали затворске казне у Сремској Митровици. Историчар др Паповић резултате њиховог рада оцјењује овако: “Међутим, ни они нијесу успјели да направе теоријски и научни искорак” (2*).

Нарaвно да нису могли, јер је то тада била, а и сада је- немогућа мисија! Још су имали лакши задатак, па нису морали Пљевљаке, Бјелопољце и Бокеље убацивати у ту теорију- јер је тако врх КПЈ наредио?! Али, имали су Херцеговину и немогући задатак повезан с њом.

Збиља, како црногорску нацију “теоретски уоквирити” у границе Берлинског конгреса, по којој би- на територији малог дијела Херцеговине, који је тада припадао Књажевини Црној Гори, живјели припадници црногорске нације, а у остатку Херцеговине, па чак и у Пљевљима (којег КПЈ није видио црногорским)- живјели припадници друге нације, када је то једна народна цјелина?

Осим тога, да ствар била сложенија- врх КПЈ је територијама Црне Горе са Берлинског конгреса- додао Беране, Рожаје, Плав и Тузи. И опет имамо сличну ситуацију као са Херцеговином. Како су могли у Беранама, Рожајама и Плаву (по „научној теорији”) живјети Црногорци, а у остатку Рашке области (Санџака), припадници друге нације- када је то једна народна цјелина?

Управо због тога, због те нелогичности, су им теоретске поставке и пропадале, a исте проблеме (и судбину) имаће и све нове „теорије о црногорској нацији“ које у садашњем времену предлажу неки ликови- мање паметни и мање одговорни од комуниста тог времена .

Блажо Јовновић: Пљевљаци и Бјелопољци су Санџаклије, а не Црногорци

У наставку текста- др Папoвић је навео примјере гдје Блажо Јовановић јасно одваја Црногорце од Бокеља и Санџаклијa, те каже:

“У прогласу од 26. маја 1943. године он се обраћа црногорском народу и народу Боке и каже- Живјела слога и јединство црногорског народа и народа Боке. На Првом конгресу АФЖ- а Црне Горе и Боке у Колашину 5. децембра 1943. године женама се обраћао с- „Дичне Црногорке и Бокељке“.

Централном комитету КПЈ у јануару 1944. године саопштава: „Расположење народних маса у Боки је на страни народноослободилачке борбе и војске, мада и у Црној Гори тај рад морамо нужно појачати.“

У писму упућеном Окружном комитету КПЈ Беране 18. септембра 1943. године каже: “Извјештавамо вас да је ситуација код нас у Црној Гори врло повољна готово у свим мјестима“, док становнике Бијелог Поља и Пљеваља назива Санџаклијама.” (1*)

Црногорски комунисти су покушали да дио Санџака припоје Црној Гори, али су тада „добили по прстима“, те прича о Блажу Јовановићу иде овако: ”Но, његова тежња је била да Бока и Санџак припадну Црној Гори.

Крајем 1943. године партијско руководство Црне Горе је покушало да самостално одреди статус Санџака проглашавајући га дијелом Црне Горе, због чега су критиковани од стране ЦК КПЈ, па Јовановић у фебруару 1944. године пише Централном комитету КПЈ:

„Сада нам је јасно да Црна Гора и Санџак не спадају у једну федеративну јединицу“. У другом извјештају, такође, упућеном ЦК КПЈ 3. априла 1944. године, наводи: „Чланови санџачког Извршног одбора, а донекле и сами партијци, прилично су осјетљиви према Црногорцима“. (1*)

Блажо: У Црној Гори осим Црногораца живе Шиптари и Муслимани

Ипак, послије свих перипетија, на крају се десио расплет: “На трећем засиједању ЗАВНО Црне Горе и Боке од 13. до 15. јула 1944. године у Колашину, када је формиран ЦАСНО и револуционарно обновљена црногорска државност, изјавио је: „Ми Црногорци никад нијесмо били ничији прирепак и ми хоћемо да будемо равноправни“.

Због тога су одлуке АВНОЈ-а, као и стварање ЗАВНО Црне Горе и Боке, и његово претварање у ЦАСНО (када Бока постаје саставни дио Црне Горе) биле испуњење Јовановићевих политичких, државних и националних замисли.

Када је 15. априла 1945. године ЗАВНО Санџака одлучио да Пљевља и Бијело Поље припадну Црној Гори, створена је Црна Гора у њеним данашњим границама и она је за Јовановића била јединствен државни и национални простор.” (1*)

Укратко, из овога јасно произилази следеће- “јединствен државни и национални простор” Црне Горе и Црногораца је онај који ти је дала једна партија- КПЈ, а ти послије „разбијај главу“ како да то научно- теоретски објединиш у једну цјелину.

Што се тиче односа Блажа Јовановића према теоретској основи црногорске нације, он је прихватио тезу Милована Ђиласа: “Његова свијест о формирању и историјском развоју црногорске нације заснивала се на Ђиласовом тексту о црногорској нацији, објављеном у „Борби“ 1945. године. Сматрао је да Црногорци са Србима имају само етничку повезаност а да су у националном погледу то два колективитета…” (1*)

Наравно, када су у питању комунистичке поставке о нацији, ту се чуда никада не завршавају. Да Црна Гора и није баш „јединствен државни и национални простор“, у што је желио себе убиједити, Блажо Јовановић је показао у следећем случају: “Када је у Београду 1946. године говорио током изгласавања буџета у Народној скупштини ФНРЈ, изјавио је: „Хтио бих да нагласим да у нашој Народној Републици живи један број Шиптара и један број Муслимана“. Србе није ни поменуо…” (1*), каже др Паповић.

Укратко, борећи се да укомпонује Црногорце у границе које му диктира КПЈ, Блажо Јовановић је примјетио да нису само границе важне, јер у оквиру њих постоји неко посебан- “Шиптари и Муслимани”.

Тако је Јовановић, вјероватно, дошао до закључка да су Црногорци само православни, а „Муслимани“ то нису, већ су нешто друго. Када је партија 1971. признала Муслимане као нацију, све је „легло на своје мјесто“, и то је била потврда Блажове претпоставке.

Тако је испало да су православни Херцеговци и Санџаклије- у националном смислу Црногорци ако се налазе унутар граница Црне Горе које је одредила КПЈ. А они Херцеговци и Санџаклије који су изван граница Црне Горе које је утврдила КПЈ- нису Црногорци, иако се ту ради о једном народном простору- Херцеговни и Рашкој (Санџаку).

Елем, да је врх КПЈ рекао: Пљевљаци (као Херцеговци), Бјелопољци (као Санџаклије) и Бокељи остају изван граница Црне Горе- тада они не би били Црногорци, и Блажо би рекао- у реду је! Е сад- која теорија о нацији може аминовати и „научно објаснити“ ове произвољности и млатарање смислом и логиком? Наравно, ниједна- нити ће је бити!

Теоретске поставке немогућег задатка

Са свим овим нелогичностима и контроверзама се сусретао Милован Ћилас још 1932. године када је с тимом црногорских комуниста радио на стварању „теоретских основа црногорске нације“, a потом капитулирао од немоћи. Када је у првомајском броју „Борбе“ 1945. године у виду текста ипак предоставио „теоретску поставку о црногорској нацији“, коју су прихватили сви црногорски комунисти, те нелогичности нигдје нису исчезле.

Зато се и десио обрт кадa је Милован Ђилас у интервјуу париском „Ле Монде” 30. децембра 1971. године, рекао: „Црногорци чине саставни део српске нације“, и допунио- да је Црна Гора, у току Другог свјетског рата и по његовом завршетку- „кажњена статусом посебне републике и измишљањем посебне црногорске нације“. Тада је постало јасно да ни он сам није вјеровао у то што је написао 1. маја 1945. године.

Недуго потом, Ђилас је признао да је 1945. “извршио неодржива теоријска образлагања црногорске нације”, а 1989. године рекао: “Да су се Црногорци формирали у нацију, бесмислено је с научне тачке гледишта” и “етнички се може говорити само о локалитету, који имате у свим нацијама”.

Послије свега, јасно је да оно што није успјело црногорским комунистима, па чак ни изванредно интелигентном Ђиласу, није могло успјети никоме. Штедимлија, Дрљевић, Ротковић, Шпиро Кулишић су такође радили на немогућем задатку и доживјели неуспијех, да не причамо о Мијату Шуковићу и сличнима који су потонули у сопственим памфлетима.

Ипак, да би се глобално видио главни разлог тога неуспјеха- довољно је само погледати резултате одговора на виртуелно питање- гдје се уопште налази Црна Гора?

Она се реално налази у распону од минимализма Блажа Јовановића- до максимализма краља Николе Првог Петровића. Да не говоримо о црногорским зеленашима, од којих су неки 1941. границе Црне Горе видјели чак на Дунаву, гледајући на Мађаре и Бугаре као на своје директне сусједе.

И то није ни чудо, јер је по Краљу Николи, и црногорским федералистима, територија Црне Горе могла бити свуда гдје су „српске земље“. По црногорским комунистима- Црна Гора је само тамо гдје им каже врх КПЈ- који је увијек долазио из ниоткуда и имао чудан персонални састав и необичне теорије о националном.

Референце:

1* (др Драгутин Паповић, “Политичка мисао Блажа Јовановића”, Дигитална бибилиотека црногорске културе “Монтенегрина”)

2* (др Драгутин Паповић, “Став са снагом закона”, „Монитор“, петак, 12. јуна 2007.)