Прочитај ми чланакНе могу људи да живе само у страху, да буду ко неки зечеви и да љубе неког у дупе ко има функцију, било какву, не би ли преживели. То је јако тешко. То можете неко време, али после тога човек постане јако љут.
Први пут награђена је за улогу жене која се бори са раком али и са моралном дилемом да ли да преда видео-касету, коју је случајно пронашла, са снимком ратних злочина свог мужа, у филму „Добра жена“ који она потписује и као редитељ и косценариста. Ове године награда јој је припала за филм „Реквијем за госпођу Ј.“ Бојана Вулетића, где игра насловну ролу, жену која на годишњицу смрти свог мужа планира да се убије. Али живети у транзицији је компликовано, а умрети је још компликованије – каже филм који се приказује у домаћим биоскопима.
Фото: www.мц.рс
На питање шта значи то што је већ два пута лауреат селекције Српски филм Феста, Мирјана Карановић одговара „да није било других, квалитетнијих женских улога“.
– Тужно је да немамо макар три филма испричана из неког женског угла. У последње време свуда у свету је постало занимљиво то причање приче из женског угла. То је као откривање потпуно новог света. Неких познатих тема која су већ биле обрађене, али никада из тог угла – прича у разговору за Данас славна глумица.
На додели сте рекли да с годинама глумци добијају све мање улога, а ви имате среће да играте све више и то све слојевитије улоге. С каквим изазовима сте морали да се сусрећете када сте почињали? Чему сте могли да се надате као жена глумица?
– Постоји један апсурд или контрадикторност у животу глумца, поготово амбициозног. У његовој природи је да жели да се људима допада оно што он ради испред камере или на сцени. С друге стране, та жеља за допадањем је упропастила многе. На крају се тај позив за неке претворио у потеру за обожаваоцима, за вољењем, прихватањем… А јако је тешко бити вољен, после неког времена. Наиме, сви те воле кад си млад, сви те подржавају и сви воле да помогну јер је и њима то разлог да се мало хвале. Али после неког времена, после 40 година све постане мало теже. И због свега што се дешавало у земљи, тензија и емотивног трошења на ствари које нису биле уметност, него су биле политика, преживљавање, економија, људи, несреће… Али успевала сам да преживим падове и ломове, и личне и професионалне. Нисам била никада спремна да одем из ове земље, да се бавим нечим другим, јер сам најсрећнија када нешто играм – било на сцени или на филму. Нисам дозвољавала да ме поразе ни лоши људи, ни лоша атмосфера, ни то што ме неки не зову да радим са њима… Ја сам онда радила своје.
Шта вам омогућава та позиција – да и они који се можда не слажу са вашим ставовима, морају да кажу да сте добра глумица?
– Почетком 90-их, када сам почела да се излажем на један други начин, суочавала сам се са, можда је мржња прејака реч, али са неком нетрпељивошћу, са тим да те не воле. Стварно ми је било тешко. Кад верујете да је оно што радите добро, исправно, да у томе нема никаквог зла, а онда вам неко каже како сте ви лоши или зли, онда је јако тешко суочити се са тим. Али моје глумачко биће, моје постојање изнутра, није више зависно од тога. Већ неко време радим оно што је мени занимљиво, што је мени провокативно.
Колико вам је важно да се улоге које бирате баве и важним темама о којима и јавно говорите?
– Није ми то важно. Ја сам као артиста који зна да уради троструки или четвороструки салто. Да направим разна чуда. И, ако ви мени понудите улогу у којој само ходам по земљи и тако мало поскочим, мало се лако завртим око себе, мени то није занимљиво. Ја волим да ми понуде нешто где ја могу да направим барем двоструки слато. Због себе. Мене то радује. То је мени критеријум за бирање улога. И волим да се упустим у нешто што до сада нисам радила. То је разлог зашто сам се упустила у режију.
А какав је салто била Госпођа Ј. ?
– Нисам толико ни схватала док смо снимали каква је то акробација. Било ми је прилично тешко то потпуно одсуство свега. Са Бојаном сам се и расправљала око тога. Урадим неки кадар, а он каже да је то превише. А ја готово да сам једва тек нешто мало учинила, готово неприметно. Онда ми он каже да се то види и да не смем ни то. Ниједан глумац нема свест о томе колико то неизговорено, то што не изражаваш споља, може да буде јако. Глумац из своје несигурности жели да нешто направи не би ли публици било јасно шта се ту дешава. На крају сам пристала. Јер, без обзира на све, морате да верујете редитељу. Кад сам видела филм у Берлину за мене је то био шок. Нисам знала за себе после тога. Тај лик је толико интензиван… Та празнина коју сам видела била је толико јака. Била сам потпуно смлављена. Наравно да у својој глави нисам могла да раздвојим себе и њу. Када видиш себе као потпуно празну, очајну особу… Уплаши те та празнина, тај лик… Помислиш можда није лик, можда си то ти.
Бојан Вулетић каже да смо сви заправо помало Госпођа Ј…
– Мало да. Ја сам се у томе мало и нашла. Код мене оно где је Госпођа Ј. траје можда пола дана или сат времена, неки пут пет минута. Паднем у неку рупу, опхрвају ме мисли да ништа нема смисла. Да је можда боље одустати од свега и отићи у неку земљу у којој нико неће да те нађе. Али то не траје дуго.
Овај филм је посвета свим жртвама транзиције. Зашто и даље живимо транзицију и последице транзиције?
– Не знам одговор на то. Јако је тешко давати процене о времену у којем сте. Шта ће бити с том транзицијом и хоћемо ли ми икад прећи на ту другу обалу… то стварно не знам. Тако дуго времена је прошло а не знам да ли смо баш нешто значајно померили. Можда у Београду можеш да се завараваш да су ствари мало другачије, као и у другим главним градовима тих наших несрећних земаља који се дотерују да личе на сређен свет, али мањим местима људи живе потпуно другачије. И не само да живе потпуно другачије, него је и могућност да промене свој живот готово никаква. Не само у материјалном, него и у духовном смислу… по питању своје личне слободе. Да буду то што јесу. Ту највеће дивљење изазивају или они који покупе своје ствари и оду или они који упркос свему у тим малим местима пркосе моћницима и покушавају да се изборе за нешто другачије. Али то је чини ми се, гледајући те људе, један процес који траје одређено време. Немате снаге да читав живот посветите томе.
На додели награда ФИПРЕСЦИ говорили сте како телевизије не желе да прикажу ваш филму „Добра жена“?
– На телевизији су прво рекли да им се јако допада филм и да ће сигурно да га прикажу. То није филм од кога смо очекивали да постигне нешто у дистрибуцији. Али сам мислила да ће га на телевизији видети већи број људи. Хтела сам да направим филм који ће покренути неке приче, па макар и неке негативне реакције.
Шта су вам рекли? Зашто неће да га пусте?
– Нису ми ништа рекли. О томе се и ради зато што ви никад немате нешто наглас, јавно… То вам је као у Холивуду када одете на аудицију. Ако вам се не јаве, ништа од тога. Овде сад нисам добила никакву реакцију. И даље бих волела да се то деси једног дана. Али ето.
С каквом идејом сте радили тај филм? Да ли сте мислили да ваш филм може нешто променити у свести гледалаца?
– Ја сам давно престала да верујем да нека представа или неки филм може нешто да промени. Поготово не код нас. Мислим да нама свима овде фали дијалог. Какав год да је. Фали нам супротстављање мишљења. Младим људима и генерацијама које долазе, али и онима који су сада ту, било би много лакше када би схватили да се кроз разговор и чак свађу нешто може постићи или разрешити. Код нас ти када немаш аргумената заправо посежеш за мржњом, вређањем и насиљем. Ми још увек нисмо прихватили пораз. Јер Србија је поражена. Политика Слободана Милошевића је поражена. Ми смо сви осетили тај пораз али нико није хтео да призна. И данас је та фрустрација толико јака да се хватамо за било шта што може да докаже, не само да нисмо поражене, него да смо супериорни. То су тако крхки докази. Од тога да смо се као нација закачили за тог једног спортисту, Новака Ђоковића, па преко тих неких људи из историје – Иво Андрић, Никола Тесла… на које смо натоварили читаво наше бреме. Они су наши појасеви за спасавање да не будемо последњи на свету. Ми нисмо уопште последњи. Мислим да сваки народ у својој историји има и поразе и победе, али оно што је проблем јесте да се ми нисмо суочили са својим поразом. Мислим да када бисмо поразговарали о том поразу и када бисмо рекли: „Ок, погрешили смо, нисмо знали, веровали смо у неке погрешне ствари“… Сада се заправо људи који су радили те лоше ствари, не цео народ него појединци, крију иза читавог народа. И тај народ, бојећи се да не изгуби и оно што има, кличе тим људима, који нису заслужили да им се кличе. Који су убијали, који су одговорни за страшне ствари. Онда питам како имамо права да уопште оптужујемо друге који су наудили неким Србима ван Србије или у самој Србији.
Тренутно смо у јеку предизборне кампање, је л’ то тренутак да се прича о тим темама? Да се отвори дијалог? Зашто кандидати не говори о тим стварима?
– Не знам и не могу да се бавим зашто су они такви какви су. Ја ћу изаћи на ове изборе и гласаћу, и знам тачно за кога ћу да гласам, али то није више игра у којој ја желим да учествујем. Немам времена више у животу за то. Мислила сам некада да могу више да утичем… али мислим да то заправо није имало неког правог ефекта. Не кажем да ми је жао, нешто сам научила али сада сам потпуно незаинтересована за то. Волела бих да победи неко за кога ћу ја гласати. Али нећу бити очајна као што сам била 90-их. Много пута су ме ти политичари повредили. Не мене лично, него све нас. Понизили су нас својим понашањем након што су дошли на власт. Не могу поново да пролазим кроз то.
Како би онда грађани требало да бирају своје кандидате? Чиме би требало да се воде, чиме ћете се ви водити?
– Оно што је проблем ове земље и људи који у њој живе јесте то што смо ми генерално незрели и што постоји огромна потреба да нас неко спасе. Да дође неко ко ће нам бити као неки тата. Зато се ми тако везујемо за људе који нам свашта обећавају, имају моћ… зато се нација везала уз Милошевића, веровала, без обзира шта су биле чињенице, шта се све дешавало… Не говорим о ратовима, него о ужасној инфлацији, несташици свега, беспризорној пљачки штедиша, о томе да су се млади људи извлачили из кревета у четири ујутру и водили на нека ратишта која нису била чак ни у Србији…. Све то није било довољно да људи виде да треба нешто зауставити, да треба нешто променити. И зашто? Зато што су сви веровали у ту причу да је Милошевић једина особа која може да те заштити. То је била толико очигледна лаж. И онда шест-седам година касније је свима дошло преко главе. Сада се дешава слична ствар: једна емотивна веза са вођом. Мислим да политичари не треба да успостављају емотивне везе са људима. Ту је превише емоција. Превише вере да један човек може као неки месија, бог… да нас спасе. То је немогуће. Ја не верујем у то. Мени ова власт више личи на неки Нушићев комад. Штета што наши велики драмски писци пишу сада неке комаде који немају никакве везе са овим. Да не кажем баш њихова имена.
Улажемо ли исто тако наду и у Сашу Јанковића или неког другог опозиционог кандидата, да ће нас спасти?
– Ја не улажем. То је можда нека могућност. Сад шта ће бити, не знам. Видећемо. Мени је занимљиво да све то посматрам. Али не знам шта ће бити са онима који тек нешто почињу. То је проблем. За мене није проблем, ја сам своје направила. Али не могу људи да живе само у страху, да буду ко неки зечеви и да љубе неког у дупе ко има функцију, било какву, не би ли преживели. То је јако тешко. То можете неко време, али после тога човек постане јако љут.
