Прочитај ми чланакОба демократски уређена "полиса" налазила су се на самој граници руског света и били су принуђени да воде честе ратове против Швеђана, Летонаца, Литванаца.
Обележавајући стоту годишњицу Октобарске револуције, у Русији се води дебата о периоду између фебруара и октобра 1917. године у коме је, према мишљењу појединаца, владала демократија за коју је тадашња држава била неспремна. Ипак, не ради се о првом историјском примеру успешне примене демократије и њених институција на руском тлу.
Замислите место на коме људи могу слободно да бирају политичке и верске власти, имају обавезу одржавања сопствених градова, и тежњу да изгладе класне разлике. Такво место постојало је у дванаестовековној Русији, у градовима Новгород и Псков. Били су то напредни трговачки полиси на северозападу земље који се, нажалост, ретко помињу у разговорима који Русију представљају као историјски осуђену на аутократију и одсуство владавине права.
ПРИЧА О ДЕМОКРАТИЈИ О НОВГОРОДУ И ПСКОВУ
Након анализирања политичке организације Новгорода и Пскова у 12. веку, осврћући се на широко учешће људи у политичком животу и организацији градске управе, као и на права и слободе које су грађани уживали, човек мора да се запита: како је Русија постигла такав степен демократичности у тако далекој прошлости?
Република Новгорода уопште није била мала. Њена територија покривала је читав северни део данашњег европског подручја Русије. Ипак, већина градских центара налазила се око путева који су повезивали викиншки север и византијски југ. Остатак земље био је слабо насељен.
Псков је био мањи, али веома слично устројен, делимично и зато што је период своје историје провео као саставни део Новгородске републике, да би га касније припојило Московско војводство.
Оба полиса налазила су се на самој граници руског света и били су принуђени да воде честе ратове против Швеђана, Летонаца, Литванаца. Само против Шведске вођено је 26 ратова за свега три века. Обема државама управљала је скупштинска огранизација која се звала Веће. Сви пунолетни мушкарци имали су права да узму учешћа у његовом раду.
Принчеви су управљали Већем попут технократка 21. века. Њихову власт је ограничавао „пакт“ који су потписали с народом, који им је чак забрањивао да се настане у самом центру града. Уместо тога, живели су у приградском насељу које је по њиховој династији понело име Рјуриково городиште.
Иако је извршна власт формално била у принчевим рукама, суштинску надлежност он је делио са саветом племства и новгородским архиепископом.Овај архиеписком званично није био највећи црквени великодостојник у Русији, али је вештим маневрисањем успео да избори независност од кијевског митрополита.
Њега је бирало Веће, дакле сам народ. Оваква пракса није била само мртво слово на папиру, већ је доследно примењивана и тек након избора у Новгороду, архиепископ би могао да буде хијеротонисан у Кијеву. Веће је могло не само да бира, већ и да смењује црквене великодостојнике, о чему сведочи и један бизаран случај из 1228. године, када је архиепископ протеран из града због веома кишне године.
У погледу верске самосталности, Новгород је отишао даље него било које друго место тог времена. Ипак, неспоран је био утицај племства на кретања у обичном народу који је често бивао остављан изван главних токова одлучивања.
Према речима Дмитрија Ликачева, руског медиевалисте и лингвисте, црквена организација осликава демократизацију свакодневног живота. Старије цркве грађене су тако да је део за хор био одвојен од дела за обичне вернике, али од 12. века надаље, таква пракса нестаје.
Демократија Новгорода и Пскова је имала и своје недостатке. Кметство је био један од већих проблема, иако је у северним деловима Русије уведено тек 1570. С друге стране, становништво ових градова је за појмове ондашњег света било веома писмено, о чему сведоче хиљаде списа не брезовој кори који су до данас преживели. Писменост није била ограничена на мушкарце, судећи по неколицини написа које су потписали женски аутори.
Међу њима се издваја један из раног 15. века који је написала извесна Мариа Иванова за монахе манастира Соловјетски од којих тражи наплату за своје преминуле рођаке. Жене су остављале и писане тестаменте, од којих најстарији сачувани долази из 14. века.
Већина онога што је речено о Новгороду важи и за Псков. Ипак, овај град је у нечему и надмашио свог познатијег суседа. Примера ради, услед равномерније подељености земље и одсуства моћних појединаца, Веће Пскова било је отвореније за обичне људе и мање подложно бојарским интригама.
Псковска република постојала је од 1348. до 1510. године када ју је припојило Московско војводство Василија трећег. Том приликом Веће је распуштено, а земља локалних племића конфискована и додељена новопридошлим службеницима.
Веће у Новгороду; Извор: Wикипедиа Цреативе ЦоммонсФото: Веће у Новгороду; Извор: Wикипедиа Цреативе Цоммонс
КАКО ЈЕ ДЕМОКРАТИЈА ПРОПАЛА
Као што је случај с већином средњовековних држава, и Новгород је временом почео да се урушава под теретом унутрашњих проблема. До 15. века, локална аристократија успоставила је доминацију над политичким животом, занемарујући жеље и потребе обичних људи. Истовремено, Московско војводство је остварило огроман напредак у уједињавању руских земаља, крунишући своје напоре успостављањем Московске патријаршије.
Бољари Новгорода су се одупирали Москви на различите начине, ступајући у савезе са Великим Војводством Литваније, Пољском, или претњом да ће ступити у верску унију с Римом уколико самосталност њиховог града не буде поштована. На тај начин, они су се отуђили од сопственог становништва. Године 1471. у рату између Москве и Новгорода, показало се да је етничка блискост важнија од појединачних политичких интереса.
Године 1570. Иван Грозни је из Новгорода изместио црквено звоно тешко осам тона за које се веровало да је донето „молитвама локалних светаца“. Ово је био симболички гест који је означио крај сваког покушаја да град поново освоји неку меру самосталности. Природа тадашњег руског света је захтевала јаку централну власт какву је могла да оствари искључиво Москва.
Уједињавање огромне земље каква је Русија долази по извесној цени, а она се огледа у урушавању демократских установа и нестанку посебних градова-држава.
РАЗУМЕВАЊЕ САВРЕМЕНЕ РУСКЕ ПОЛИТИКЕ
Међутим, да бисмо разумели начин на који политика функционише у савременој Русији, морамо имати на уму да је ова држава велики део свој постојања провела разједињена на делове који су се међусобно разликовали по много чему, укључујући и њихове демократске традиције. Историјски гледано, Москва и Петроград су били изложени демократији много дуже и више него остатак државе, што се и данас може приметити.
У овоме не треба тражити исправно и погрешно, већ напросто препознати чињенице на којима се заснива савремена руска политика. Новгород и Псков су фасцинантни историјски феномени , али изазови с којима се Русија као целина суочава битно се разликују од проблема појединачних градова.
