Прочитај ми чланакКако је случај који је иницирао Миленко Јованов показао праву природу председничких избора у Србији.
1.
Планиран темељно и дуго таман колико је требало да буде повучен, један потез у изборној кампањи широко је отворио пут разумевању праве природе председничких избора. Реч је нападу Миленка Јованова на Наташу Јеремић, једном оних који имају моћ да сваког политичког евнуха натерају да све што има каже и све што може покаже. Али о томе нешто касније, пре тога још неколико улазних података о природи председничких избора.
Пре пет година (2012) на изборе је против Бориса Тадића изашло десет изазивача (бројим само оне који су прешли један одсто); на овим, поред представника власти Александра Вучића, претендената је исто толико. Међу њима, пре пет година било је троје евроскептика, ове године их је двапут више. Онда је за озбиљну сарадњу са Русијом било не више од троје изазивача; сад најмање петорица, не рачунајући Вучића, као кандидата власти који чак ужива дубоку руску подршку, па и Вука Јеремића, који би се, ако би кампања потрајала још недељу дана, вероватно изјаснио за државно уједињење са Русијом. Пре пет година кандидати су се нерадо изјашњавали о Косову и уласку у НАТО; данас, да није Чанка, не би било никог ко би као председник гурао Србију у НАТО нити би ко био за предају Косова.
Мало више од статистика и оцена свезнајућих стручњака, ти подаци веродостојан су показатељ колико се за пет година Србија променила, колико је мењала своје политичке погледе и приоритете. Осим тога, управо уочи председничких избора тачка одлучног евроскептицизма, скоро је, као никад пре, дотакла ниво посусталог евроентузијазма, док је подршка уласку у НАТО безнадежно зарозана на тек мало преко десет одсто. Иако те трендове не би требало приписивати искључиво заслугама српске власти него и ширих прилика, чињеница да је Србија више супротстављена него сагласна вољи глобалних господара не изгледа лоше за једну државу у којој „један човек контролише све медије“ и у којој су, како кажу, политичке слободе на путу да буду искорењене.
2.
Како се и колико Србија променила, охрабрујуће је показало и све што је уследило после инцидента са Наташом Јеремић. Елем, чим је провокативни Вук Јеремић Вучићевог брата Андреја описао као шефа мафије у Војводини, Јованов је узвратио саопштењем где је у истом светлу осветољубиво приказао Наташу Јеремић. Тај гаф био је окидач да целокупна либерална јавност падне у стање моралне панике и пренаглашеног згражавања над угрожавањем личности Наташе Јеремић.
Како то већ либерали раде, ангажовани су медији, технике, угледни појединци, ауторитети и целе легије корисних идиота. Јеремићева је сазвала конференцију за медије, покушавајући да за корист Вукове кандидатуре експлоатише Јовановљев напад и офанзивно наметне нову тему на изборима. Учинила је то на начин на који либерални дискурс редовном манипулише сличним темама – ништа није било ни недолично, ни неукусно, ни сувишно да би се произвео емотивни ефекат, а кампања добила други ток.
Док се Јеремићева припремала за наступ, људи њеног супруга нису дозволили приступ њеној конференцији новинарима који важе за пронапредњачке и који би је могли засути непријатним питањима. На питање зашто су неки новинари дискриминисани, уследио је типичан либерални одговор: они нису новинари, већ Вучићеви навијачи. Наравно, мало коме је тад засметало узурпирано право Јеремићевог штаба да суверено арбитрира о томе ко је новинар, а ко не, тек на конференцију нису могли да уђу Драган Ј. Вучићевић, екипа Студија Б и још неки.
3.
Ствар је веома подсећала на епизоду од пре 13 година, кад је функционер ДСС Дејан Михајлов, у председничкој кампањи оптужио функционере ДС да стоје иза убиства Зорана Ђинђића. Уследила је слична акција констерниране либералне јавности и странаца, тако да је ДСС, осим што је Михајлов морао да нестане из јавности, наредних неколико година провела извињавајући се. Али овај пут није било тако иако је либерална инерција итекако била присутна. Наиме, председница УНС Љиљана Смајловић дала је предност угрожавању права Јеремићеве у односу на права Вучићевића иако та два права ни у једној тачки нису били у колизији. Иако их нико није тукао по ушима, чак су и „нелиберални“ председнички кандидати, попут Бошка Обрадовића или Александра Поповића, стали на страну Јеремићеве, без обзира на то што су толико често упрво они и њихове странке били жртве сличних либералних кампања и манипулација.
Срећом, ствари су се промениле. За разлику од пре, Вучићевића је подржао не тако мали број медија, исто толико њих је наступ Јеремићеве препознало као манипулацију. Иако је веома добро што више није било могуће нешто што би пре само пет година глатко прошло, тешко је, нажалост, поверовати како је у српским медијима дошло до самоослобађања од наметнутих ставова. Ради се једноставно о резултату Вучићеве оштре борбе за медије, у којој је успео толико да је у стању да у сваком тренутку окупи сасвим солидну јавност око себе и не дозволи да, као Милошевић и Коштуница пре њега, буде черечен без пруженог отпора.
4.
Кад то либерална јавност описује као Вучићево узурпирање медијских слобода, ваљало би знати нешто друго. Утицај над тим медијима он јесте отео, али не из поља слободе, већ из зоне страног утицаја. Самим тим, Вучићевим одустајањем од тог плена, он само може само бити враћен страном утицају, а не пољу слободе, јер тамо никад није ни био, колико год се упињао да нам покаже колико високо међу својим вредностима држи слободу.
Управо је то оно што овдашњи либерали не могу и не желе да разиликују. Наиме, није Наташа Лекић грубо заустављена у реализацији либералне идеје о личним слободама, већ у политичкој манипулацији, која са слободом нема много везе. Исто тако, није Вучић својим ауторитаризмом сузио поље политичких слобода, већ поље страног утицаја, које опет са слободом нема много везе осим што је по дефиницији сузбија. Коначно, није он делимичним изласком Оље Бећковић из јавног простора сузио поље слободе тог простора, већ је сузио поље његове цензуре – усмеравања и игнористања тема, личности и ставова. Уосталом, док је Оља ведрила и облачила тим простором, знало се који проценат грађана може да буде против ЕУ; сад кад га држи Вучић, ствари су се мало отеле, и изјашњавање Срба „затрованих“ Вучићевом пропагандом више личи на изјашњавање слободних људи него што је личило ономад, кад је цветало хиљаду Оља и Наташа.
И ту смо код саме природе председничких избора, на којима ће либерали, по свему судећи, остати и без традиционалне подршке западних амбасада, која им је била много изгледнија кад су улазили у посао. Наиме, ово није њихов тренутак: политички појам Запада се после Трампове победе у Америци распао и проћи ће доста времена пре него што ћемо видети његову консолидацију. Исто то је, наравно, поред све јачег унутрашњег отпора, и разлог неуспеха либералних пропагандних матрица, које до сада на нашем простору нису промашивале.
5.
Лишен геополитичких импликација и пратеће подршке фактора који су је обично давали, либерализму су као оружја на српским председничким изборима остале само инерција и теологија. Наравно, та теологија, као и већина сличних уосталом, остајући без своје апаратуре, делује више смешно него озбиљно, док кандидати тог погледа на свет, попут Јеремића и Јанковића, кријући се иза великих идеја, не могу да сакрију основно: њихова борба за власт само је покушај старих политичких и друштвених елита да се врате у поље утицаја, макар и не онако надмоћно као некад, макар не као либерали.
И ето нас код природе српских избора. Вучића ће на њима подржати сиромашнији слојеви, мало старији, нешто лошије образовани; његове конкуренте ће подржати млађи, образованији, елитнији. Како год вам то звучало, Вучића ће подржати они слојеви који су подржали Трампа и Брегзит, Јеремића и Јанковића они који су стајали иза Клинтонове и останка Уједињеног Краљевства у ЕУ. А то ће рећи да је и у Србији већ на сцени сукоб грађана и елита, и да би победа првих значила још један крупан корак ка смени елита, док би пораз грађана био повратак најпаразитскије елите откад Србоја постоји.
Макар је многи грађани још увек не разумели, уверени да ће слобода доћи кад на телевизији буду могли да гледају Ољу Бећковић, а не могну Драгана Вучићевића, то је природа актуелних избора. Србија је у судару грађана и елита већ отишла толико далеко да више ни Вучићев „популизам“ није проблематичан, већ стабилизујући. Или овдашњи либерали знају други и бољи разлог да његову победу у истом тренутку подрже Ангела Меркел и Владимир Путин? У Србији се дакле догађа све оно што се догађа у целом свету. Све што вам не изгледа тако пре ће бити производ несавршености вашег разумевања него несавршености прилика.
