Прочитај ми чланак

ОНИМ У ШУМАМА… Милан Недић

0

Говор генерала Милана Недића… 2. новембра 1941.

Вас све, који остависте своје српске домове, вас све, које избезуми туђинска пропаганда, вас све, који толико зла причинисте своме рођеном народу, вас све, који или не видите или нећете да видите да сте били и остали само жртве и Лондона и Москве, питам: Зашто се борите? Зашто проливате своју драгоцену, српску крв?

Зар није било доста жртава и крви, страдања и суза? Зашто завијате у црно и ваше и друге српске мајке, жене и сестре? Зашто недужну децу остављате сирочићима? Зашто? Због кога? Бесциљно је то што радите. Ја знам шта вас боли, ја знам шта ви хоћете да изборите. Узалуд. Немате за то ви ни снаге ни средстава. Слобода је оно што је најдраже вама и српском народу.

Ми смо је изгубили. На тај начин којим ви хоћете да је повратите, не можете. Њу треба повратити данас не снагом, но памећу. Не рушењем, него стварањем. Ми смо с луде главе изгубили царство. Сад хоћете с луде главе да изгубимо народ. Ви вашом безумном акцијом само изазивате одмазду окупатора. За једну главу немачку узима сто српских. Је ли то хоћете ви? Желите ли ви истребљење српског народа? Кажите шта ви хоћете? Ко страда? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град.

Хоћете ли њих да доведете у опасност? Знате ли колико ће рат трајати? Може ли српски народ то да издржи? За првом одмаздом доћи ће и друга, трећа, па редом. Србаља биће све мање. И онда, када буде требало да се чује глас српског народа, онда ће он бити немоћан. Њега ће околни суседи надјачати као што су га и надмудрили. Шта сте постигли досадашњом својом акцијом? Само зло. Само уништавање. Само безбројне угашене српске животе. Само тешку проливену крв. Српску крв. Богату Мачву, Поцерину, Краљево, Чачак, Горњи Милановац, Рудник итд. претворили сте у ратна попришта. Пребројте жртве, које су од вас национал- комуниста, како се ви називате, пале код Крушевца, Крагујевца и Краљева. Па зар ћете тако даље? Зар ћете још да настављате јалову борбу која уништава српски народ?

Знате ли колико је само сирочића остало без родитеља? Шта ћемо са њима? Они су без заштитника. Домови су њихови изгорели, огњиште се угасило. Хоћете ли овако даље? Је ли то безумље? Је ли то опште лудило? Или је Стаљин толико драг да за њега хоћете цео српски народ да жртвујете? Доста је било крви и жртава.

Доста је било страдања српског народа. Доста његовог уништавања. Оставите оружје. Долази зима, а ви сте голи. Шума је зими рђава мајка. Вратите се селу, деци својој, родитељима својим. Зар не видите да је српски народ већ и сувише проређен? Знате ли шта је данас нама неопходно потребно? Мир, само мир, потпуни мир да видимо преголеме јаде наше и предубоке ране наше.

Не завијајте даље у црно наш несрећни народ. Нека бар у овом последњем тренутку ваше срце закуца једном и за њега. Доста су вам ум и ваше срце били окамењени, омађијани, пакленом дреком лондонских и московских опсенитеља. Скините ту црвену копрену са ваших очију, погледајте око себе. Чујте. Не оглушујте се о глас српског разума, о глас српског срца. Ја вас позивам: положите оружје. Влада ће учинити све да се грешке и грехови ваши опросте да се ране ваше, лудом главом добијене, излече да се ви прихватите и збринете до суђеног дана.

А суђени дан доћи ће по неумитном току историје. Ви сте баш до сада све чинили да српски народ постане немоћан, онда када треба да каже мушку реч и када треба Да обезбеди своју будућност. На вас ће пасти одговорност што сте били мали у великим тренутцима, што сте били слепи код очију, те нисте видели јасно и бистро догађаје. Као орао је српски народ увек гледао напред у догађаје.

Ви сте имали хоризонт кртице. Ваше су уши биле затворене за узалуд вам слате крике Српства. Само српском народу сте ви дужни служити и никоме више. Не поводите се за излапелим мозговима којекаквих лордова, саможиваца без душе и срца, без икаквог осећања за опстанак нашег народа. Опет, вам кажем: Мислите само својом српском главом и српским мозгом.

Ово вам говори ваш стари ратни друг, ваш командант и у првом и у овом светском рату. Хајдете к њему. Он је ваш и друг и пријатељ, и заштитник и командант, а више од свега и душом и срцем Србин.

2. новембра 1941.

Милан Недић