Прочитај ми чланакОвих дана поново је кренуо воз без возног реда. Карте су одавно распродате свити великог вође Александра Вучића који је кренуо у обилазак за „спас Србије“. Сви остали понуђачи каскају за њим , нечујни и невидљиви јер где год се најаве наилазе назамандаљена врата телевизија , дневних гласила ,спортских хала. Неко на белом коњу , неки су на малобројним савесним порталима. Многи обилазе унутрашњост Србије тешко се пробијајући поред препуних или преврнутих контејнера са депонијама смећа около у корову и прашини, јер то месецима нико не односи иако грађани села уредно плаћају услугу инфостану.
Онај петходни окићени воз, са сликама српских светиња и икона упућен на КиМ „искочио је из шина“, а храбри спасиоц г. дин Вучић је донео одлуку којом се поносио, да га тако пониженог врати назад и сачува главе путника. Зар је за то требала одлука којом се поноси, уместо извињења путницима и држави. Пре тога воза г. дин Вучић и председник Николић нису добили дозволу шиптарских власти у окупираном КиМ да посете свој народ за Бадње вече и Божић.
Ових дана у нашу Србију у Бујановац дошао је председник Албаније, први после седамдесет година, развио, без српске, албанску заставу и без присуства српског председника, код којег је требао да буде примљен, посетио самостално своју националну мањину у Србији. У историји дипломатије, у мирнодопско време, ово није забележено.
Премијер изражава жаљење што није било српске заставе. Мучи се са том великом неправдом, а не одговара за сву своју промашену политику и понижење земље и народа. И он, велики вођа спавао је на бриселским даскама док је понижен или добро награђен потписивао стварајући државност такозваној „држави Косово“, нашој светој земљи окупираној шиптарским терористима.
Касније је напредовао, па са правничким искуством склапао усмене договоре у ЕУ, додворавао се са налогодавцима, понекад молио за одгађање договореног, ломио нам душу и тело“из више покушаја да мање боли“, али уве држао реч и обећања својим европским пријатељима. Понекад за унутрашњу употребу се јуначио, критиковао их да су га изиграли, а да он има црвене линјие преко којих неће прећи.
Само једна реченица председничког кандидата г. дина Николића, својевремено дата док је лежо на стиропору и гладовао, да се неће смирити док КиМ не врати под окриље и државност РС, сублимира сву лаж, лицемерје и издају када је засео на трон. Касније је Уставном суду забрањено да се изјашњава о противуставним одлукама у Бриселу. Када се постављало питање о дипломи г. дин председник се није оглашавао, али је врло „стручно“одбранио фондацију супруге Драгице јер се упорно постављало питање о донаторима. Списак је коначно морао бити достављен агенцији, а одговор исте за г. дин председник је окарактерисао као“јако безобразан“. Наставио је даље изјављујући да свака шуша може да напише да је фондација корумпирана. На жалост многе „шуше Србије не смеју да поставе питање о пореклу и кретању новца фондације што би у свакој уређеној земљи било беспотребно пошто би сви приходи и трансакције били јавни и доступни. Тако владаше доскорашњи двојац Вучић-Николић и воз без возног реда је опет кренуо.
После несигурних турбулентних авиона и помахниталих пилота, воз је сигурнији. На њега могу да се каче сви обесправљени, преварени, гладни, сиромашни, покрадени, са бајатим сендвичима уз пут добијеним, да из вагона треће класе гледају у очају мигове и гафове вође док их вода по Србији да му аплаудирају. Плаши их деведесетим у којима је учествовао са репресивним Законом о информисању и јуначењу “О Србији до Токија“. Сада су те његове деведесете мрачне па брине да не залутају јадни, те он реформисани европејац бије битку са „непросвећенима“.
У депресији и муци овога народа који иде за њим, нада последња умире. Ништа им друго није остало, преварени су од многих од“ петооктобарске републике“, хватају се за сламку, пораза им преко главе и бојим се да говоре: “Газда туци нас само нас нахрани да не тучемо у својој кући, како си нам у једном инетрвјуу препоручио“.
У кућама имају гладну нејач, па раде и болесни, изнурени, са нередовном милостињом од плате, обесправљени у најгорем Закону о раду у Европи. По Србији је пала прашина и паучина. Грађани из унутрашњости земље не виде успехе градитеља и „реформатора“. Из својих села могу да оду само докле им уморне и клецаве ноге издрже. Треба да верују у невиђено у агресивној кампањи и хвалоспеву – све те километре изграђених путева на које никада неће крочити, болница, вртића, фонтана.
„Летос нисам имао пара да превезем парадајз каже једна старина (из села у околини Лесковца) до веће пијаце и продавао сам га накупцима за три динара – три велика српска динара за килограм колко је ономад председник Тома ценио један лебац. А и ту болницу што прави у Нишу нећу користити, једино ако ме нека залутала кола хитне помоћи не превезу до ње. Од зараде и летине немам за путну карту, немам за лекове, па чему и лекарки преглед“.
Драга моја Србијо, земљо понижених, обесправљених, повуци кочницу, погледај се у огледало и потражи истину, јер лажи у теби имају укорењене дуге ноге.
Истина је да је дуг за четири године владавине А. Вучића порастао за десет милијарди долара. Купује себи власт задуживањем. Отима и од најсиромашнијих јер „држава је била пред банкротом“. Од тог новца прави фонтане, поклања Сребреници, Клинтоновима. Уради и понешто неопходно. Питам сваког домаћина и човека који поштено зарађује да ли би правио базен у дворишту и задужио се код зеленаша који слободно и јавно на тржишту нуде позајмице са 10% камате на месечном нивоу, а да деци нема довољно за хлеб и млеко ? Рачуница и здрав разум су јасни. А. Вучић влада хвалоспевама, за све су му криви бивши који су крали па јадан све то, радећи по двадесет сати не може да поправи за пет година.
Истина је да је Србија черупана од „петооктобаерске републике“ од многих, зато је СНС и дала поверење које су изиграли већ после шест месеци власти и показали право лице. Већ после тога смо ујармљени и као жртве преузимамо кривицу, а они настављају да владају са омаловажавањем свих далеко стручнијих, далеко паметнијих, док друге гуше страховладом.
У Србији има око 300 регулаторних тела и комисија основаних од владе РС са преко 50 запослених са платом око сто хиљада нето. Уласком у ЕУ код нас се бави две хиљаде људи чије су плате у нето износу око седамдесет хиљада . Колико страних саветника премијера и др – не зна се број. Од 2016. год. тридесет хиљада људи је емигрирало из Србије, а од распада Југославије шесто хиљада. Тридесет хиљада љјуди више премине у односу на рођену децу годишње. Ове зиме се смрзло скоро 200 сиромашних људи. Енормно су порасли порези, акцизе, пде-ве, услуге јавних предузећа, корупција, страх, сиромаштво, похвале ЕММ –Фа у то име, и самозадовољство владе. Страним инвеститорима се исплаћује у просеку по десет хиљада евра по радном месту, а сваког петог запосленог отпусте. Наше су наднице најиже јер тај концепт јефтине радне снаге г. дин Вучић нуди својим пријатељима и моли их да инвестирају у Србији. Какав би процват у Србији био да је пољопривредним газдинствима дао тај новац да купе механизацију, хладњаче, превозна средства да пласирају свој робу, да не говорим о наводњавању и противградној одбрани. Да оформи земљорадничке задруге, да не затре села као и фабрике уништене пре њега, да не једемо увозну неозначену гмо храну. Док се пензије смањују у односу на Уставом загарантоване и до 20% послодавци дугују Пио фонду 279 милијарди динара. ММФ Грчкој тражи смањење пензија за још 30%. Да ли мислите да ће тај сценарио и нас обићи ако којим случајем Вучић заокружи своју апсолутистичку власт на погубном путу у ЕУ?
Према статистици ЕУ Србија је међу четири најсиромашније земље у Европи са Македонијом, Босном и Албанијом. Наш премијер непрестано нуди руку помирења и сарадње. Нико је не прихвата и ставља му као просјаку бездушно хладан камен у њу. Он и даље наваљује и најављује изградњу аутопута до Титане и Сарајева, затим царинску унију за проходност робе и грађана али и ради лакше експанзије Шиптара и угрожавања наших људи на југу Србије. Све је по диктату ЕУ, јер нама никада није требала сарадња са Албанијом, ни корист од ње. На КиМ су за време његове власти сви административни прелази уређни као државни гранични прелази према централној Србији. Премијер пресамићен ових дана чуди се како је ухапшен његов председник општине на КиМ само због пропагандног материјала СНС-а То је за њега како рече велика неправда. Да је поштења и бриге за наш народ у окупираном КиМ било видео би да Шиптари од 1999. год. наш народ и убијају док се његови пријатељи из ЕУ и не оглашавају и нико није осуђен ни кажњен од починица. Он јадикује над својом погрешном, неделотворном политиком, а ми ће мо рећи – убитачном. Премијер никада не кочи, не стаје. Свака увреда и промашеност за њега је врлина.
У свом трећем споту, сав важан објављује да увек држи своју реч. Враћа позајмљену књигу из библиотеке после тридесет пет година кашњења, а за то време је радио јер је обећао да ће Србију сачувати од старог ДОС-а, који хоће све да уништи али он им то неће дозволити. Библиотекарка или учитељјица га тера у ћошак. Тамо треба и да остане јер не видесмо да је платио казну за сваки дан тридесетпетогодишњег кашњења. Тако раде одговорни ђаци, а не пут под ноге па кући, као да се ништа нија догодило. Без извињења али са „одржаном речју“.
Догодило се много погубног, од много лоших ђака. Зато се саберимо, има нас поштених, без флеке на образу. Српска омладина којој је забрњена комеморативна шетња поводом погрома 17. марта 2004. год. на КиМ одржала је лекцију успаваној, анесрезираној Србији, сами без професора, подршке – достојанствена до бола на тргу Републике. Многи рођени средином осамдесетих и млађи којима су ратови одузели детињство, транзиција и пљачкашке приватизације осиромашила младост, садашњи послодавци ломе кичму за бедне плате, а многи и незапослени, одржали су лекцију и старијима којима је Косово више урезано у колективну свест али су остали у кућама. Омладина зна шта је патиотизам и бол али и понос обесправљеног, окупираног народа на КиМ. Била је и на барикадама заједно са њим.
У овој ојађеној земљи са лажима дугих ногу многи који су требали нису нам помогли, да се народ , охрабри, прогледа, верује у себе, буде достојанственији, слободан и каже НЕ када треба. Нису се бунили пензионери због отимања зарђеног са беспотребним страхом да не буде горе и лошом девизом“дај шта даш“. Сада се жале што су запостављени, сами. Како не схватају да им породице трпе, зар не виде да им деца и унуци не могу помоћи јер ако имају „среће раде по десет сати „ за бедне плате а очајници који немају ту срећу понижени узимају и од бедних пензија, и помоћи ни за кога нема. Треба да се изборе да им потомци поврате део онога што су они радећи имали. То су редовне плате, регрес, плаћена боловања, бесплатно лечење, школовање деце, летовања, добијене станове и да скоро нико није могао бити отпуштен са посла . Ако се данас боре гласањем и даље за ову власт добиће погром сопственог потомства. Због свих успаваних а одговорних Србији треба да поручимо и питамо! Где је наша Академија наука, чији председник може да говори у своје име о предаји КиМ, а није опозван, смењех? Зашто наши уважени чланови академије ћуте уљуљкани у благостању од двеста хиљада месечне апанаже?Где је нови јединствени меморандум о државним и националним интересима?
Где је интезивна сарадња са свим светским интелектуалцима који нису подлегли неолибералном капитализму, зарад њихове помоћи да се чује наш глас истине свуда у свету?
Где је Црква и где брани светиње? Зашто српски патријарх и Синод не бораве у Патријаршији?
Где је Уставни суд и чему служи – политици или Уставу и закону?
Где су грађани који не гласају?
Где су часне судије да осуде оне који пресуђују експресно за „душевни бол“ министра полиције одговорног за рушење под фантомкама ноћу – у његову корист против новина и новинара који га прозваше, док грађани чекају правду и по 15. год.?
Зашто професори факултета ћуте у својим удобним кабинетима?
Где су књижевници и песници да као В. Петковић Дис кажу „Под срамотом живи наше јавно мњење“, да се наругају ћутњи и сили?
Зашто заштитник грађана г. дин Јанковић бар половину свог мандата није био на КиМ? Где су синдикати, а можемо и без њих бар Првог маја да се окупимо и кажемо шта су нам својом политиком урадили?
Где смо сви у доприносу колико можемо? Дозволили смо да се наше паре троше између осталог и на светлеће рекламе, а не можемо да се више организујемо и дајемо редовне прилоге помоћи за наш народ на КиМ? Француз Арно Гујон то ради од своје 19. год. до данас десет година.
Где смо били, када нисмо омасовили протесте и спасили Ваљевску Грачаницу од потапања?
Има нас, саберимо се и без сујете и непотизма судимо здавим разумом и по ономе што чујемо лично од сваког ко се бори за власт. Не верујмо „ Пинку који је преживео све владе као и многи без испитивања порекла имовине. Не читајмо жуту штампу“ Информер“ и много дргих. Искључимо огавне ријалити програме. На жалост бићемо ускраћени за председничке дуеле који би многе и уверили иразуверили. Будимо на улици –чујмо кандидате. Не заборавимо сваке грешке и политичку прошлост кандидата. Јеремић треба да одговори зашто је преговоре о Косову из СБУН по накнадном налогу Бориса Тадића предао на милист у ЕУ. Лојалност никада не иде испред морала. Пошто Амери нису подржали свог ђака Јеремића за председника УН, да ли им је требао тада за Србију да КиМ брже преда својим ученим потписом. Питамо и одакле му сазнање за погинуле војнике у Топчидеру и овлашћење да о томе обавештава Генералштаб? Треба да нам објасни да нам не би објшњављала жута штампа. Где су нам часни официри који су ућуткани у срамном објашњењу о погибији војника у Топчидеру и одговорности у трагедији жртава хеликопера када је војска у спсавању детета преузела надлежност полиције?
Г. дин Јанковић треба да одговори како му је страдао друг, да ли из нехата, да ли је убијен или је страдао својевољно и зашто је све заташкавано са гомилом противречности у истрази тако дуго? Дужан је породици и болу.
Немојмо из револта гласати за коњаника и белог коња јер, га саветује Срђа Поповић, који обучава по сопственом признању опозицију за рушење влада у свету зарад интереса империјалиста.
Размислимо да ли се Шешељу може веровати. Родитељу или учитељу је увек тешко да призна лош одгој и васпитање свог политичког детета и сопствени пораз у томе, а можда је и поносан на свој учинак.
О Чанку не бих да трошим речи и папир. Мирослав Паровић, млад недорастао са потрошеним интелектуалцима у подршци. Наступа за трећу Србију а ми имамо само једну.
Саша Радуловић – да ли му је освета великом вођи циљ, са којим се разишао после препорученог ригорозног плана штедње за смањењем плата и пензија за 30% коју Вучић помпезно одбија а потом мало коригованог примењује. Саша Радуловић, стечајни управнику приватизацијама државних предузећа (углавном непоштена бранша) и врло непопуларан тада. Данас у кампањи најбоље зна како да подигне плате и пензије и врати покрадено!!!
Остају Бошко Обрадовић, Милан Стаматовић, и проф. Александар Поповић.
Бошко са доста стажа опозиционара, без професионалне грешке, са добрим програмом и визијом за земљу. Милан Стаматовић, едини од 2000. год. на челу општине Чајетина, испред ДСС-а до оласка др. Војислава Коштунице. Касније удружен са Ненадом Повићем опет побеђуја А. Вучића. Ненад Поповић као и многи ткз. интелектуалци из ДСС –а прилази великом вођи руковођен само личним интересима. Стаматовић га се одриче као велике грешке. Сам је са народом у малој средини, који би му сигурно нашао грешку да је има за 17 г. рада.
ПРАТИТЕ СРБИН.ИНФО И НА ВАЈБЕРУ!
КЛИКНИ ОВДЕ!
Проф. А. Поповић, одмерен интелектуалац, у преживелом ДСС-у коме треба замајац , енергија и одбивших чланова који су нестали без крупних речи и ставова.
Ако нисам у праву не замерите . Гласајте по својој свеобухватној анализи и савести. Само изађите на изборе. Можда је и ово писање мало узалуд ако знамо да преко милин наших људи не користи интернет. Волела бих да смо масовни и пристојни у сваком протесту који поправља земљу, стандард грађана и правду да не будемо више за било коју лошу власт“ шака јада“ уместо да нама служи.
Г. дина Вучића треба да замолимо да не објави убицу несрећне певачице Јелене Марјановић у предизборној кампањи, а (који му је познат још од претходне кампање) и не одузима себи од “рејтинга“ ако га којим случајем злонамерни не наговоре на то.
Србијо срећно. .
