Прочитај ми чланакНа основу до сада процурелих информација две руске банке, највећи повериоци његове компаније, нуде досадашњем газди највеће регионалне компаније 20 одсто власништва. Кост у грлу због које се Тодорић загрцнуо била је Меркатор, кога је купио кредитима државних Сбербанке и ВТБ банке. Следи отпуштање запослених, смањење плата и продаја делова Концерна и декомпозиција Тодорићевог царства.
Не бих да сам у његовој кожи.
Тако је пре скоро две године пророчки најавио прошли „црни викенд“ највеће хрватске и регионалне компаније Агрокор један одани београдски породични пријатељ Ивице Тодорића, газде Агрокора.
Ко је умео да чита финансијске билансе, могао је још тада, средином 2015. године, да види како се Тодорићева пословна империја, после тријумфалне куповине словеначког трговачког ланца Меркатор, опасно тресе и да се појавио зјапећи несклад између онога што заради и онога што дугује.
У прилог љуљању пословног џина иде и прича да је Агрокор у то време био под додатном присмотром Народне банке Србије због свог понашања на девизном тржишту. НБС је правећи анализу кретања курса динара приметила да Идеа дневни пазар дневно користи за куповину девиза. Почетком 2016. године операције Идее чиниле су 40 одсто девизног тржишта и, према речима једног високо позиционираног службеника у српском финансијском систему, тако га реметила.
Прошли викенд био је само завршница агоније која је месецима трајала пред очима стејкхолдера (запослених, добављача, државе, домаћих и страних кредитора, инвеститора и купаца): урушио се Агрокор а Ивица Тодорић изгубио је компанију и није више најбогатији капиталиста у региону.
Викенд је обележило грозничаво трагање банкара-инвеститора из руских Сбербанке и ВТБ банке, Тодорића и његовог менаџмента да на основу експресно сачињене Дилојтове анализе пронађу решење у стилу „спасти оно што се може спасти“. Помно су се ишчитавали подаци шта је уистину Агрокоров биланс, колика је тачно ЕБИТДА компаније, колико је Агрокор капитализован, шта је с његовим доспелим и будућим обавезама…
У сенци тог, могло би се рећи техничког посла, над свим састанцима лебдела је судбина власништва породице Тодорић. Иако упакована у ружичасти пакетић „власничког реструктурирања“, целокупној хрватској јавности било је јасно да се ради о историјској трансформацији која суштински представља знатно смањивање или потпуно укидање власничко-управљачких права породице Тодорић. Нико озбиљан више не говори о могућности да Тодорић сачува за себе Агрокор „у комаду“, а код поверилаца се већ наслућује синдром „хијене“ – да од Агрокора откину најбољи део и тако се намире. Најлакше и најбрже постигнута је сагласност свих учесника преговора око тајминга, јер су сви свесни да време истиче и да ће, што се више чека – решења бити тежа. „Проблем се мора решити унутар 15 дана, после тога нема никаквих гаранција“, био је директан један од учесника преговора.
Урушавање пословног џина у хрватској и регионалној јавности прати се с повишеном пажњом не само зато што је Агрокор послодавац за 60.000 радника. Готово нико, бар до сада, није се огласио ликовањем због пропасти још једног капиталисте. Напротив, Ивица Тодорић ужива статус способног и амбициозног предузетника, човека коме је бизнис – и игра, и изазов, и страст. За Тодорића се никако не би могло рећи да је шпекулант, муљатор, преварант, неозбиљан партнер, газда који поткрада своје фирме…
