Прочитај ми чланакВјетар не носи мирис барута и згаришта изнад наших домова већ ће скоро друга деценија, а осиромашени уранијум је непримјетан, коров порасла и вријеме полако баца у заборав ратне страхоте које су читаву деценију исписивале судбине рода мог.
Срећници који нису остали без дијелова тијела остали су без брата, оца, пријатеља, остали су без имања, родне груде, гробова предака, остали су без посла, на улици.
Из руског филма „Тврђава Брест“
Кад би неко само записивао путеве наше, колико драма би могли да објавимо – True story?!
Ако већ Србска крв не тече у потоцима, Руске има довољно да се у ријеке преточе.
Бијесни крвави рат у Украјини, страшне вијести о злочинима, масовном уништавању и прогону етничког Руског становништва стижу преко друштвених мрежа и интернет портала. Нама у окупираној Србији забрањено је да знамо шта се тамо дешава, Јавни сервис и остале ТВ куће са националном фреквенцијом заобилазе извештаје са тог ратом похараног подручја. Премијер Србије шаље као помоћ наци хунти у Кијев 100 хиљада евра наших пара, шаље им војну опрему и оружје.
Као да су мало сви наши порази и губитци и колико треба да се стидимо још?!
Добро је познато окупатору и њиховим слугама шта Србима значи помен имена Русија и колико су њихове ране- наше ране, али имају европејци довољно соли за сваку.
У политичком брлогу утопила се свака родољубива организација, испоставило се да је интерес(новац) главни мотив окупљања, ако не комлетног чланства, онда свакако ужег руководства, сви су своје блејање на стадионима и трговима наплатили подилазећи окупаторским слугама. Окупација свих институција и посебно Трона св Саве свела је покушаје отпора на ниво статистичке грешке.
Учинити нешто запажено у интересу и одбрани традиције и достојанства Србског народа постало је изузетно тешко, индивидуални напори, шта је једна сламка међ’ вихоровима.
Један такав примјер руши правило, десио се у петак, 24. Фебруара 2017.
Наиме, у организацији Драгана Станојевића, који је живио у Украјини, а протјеран по избијању сукоба одржана је изложба фотографија ратних страхота „Спасимо децу Донбаса“. Фотографије су презентоване у подруму(симболика није случајна) хотела “Allure Caramel“, на Дорћолу. По ријечима домаћина Дом војске је одбио да уступи просторије на пар сати, на остала врата на која је закуцао остала су затворена из „страха“.
Домаћин се постарао да добијемо информације из прве руке, гости изложбе су били Ана Тув, из Горловке која је у гранатираљу наци хунте из Кијева страдала у својој кући. Изгубила је лијеву руку, мужа, 11- годишњу ћерку, 2- годишњи син је изгубио вид, али му је успјешним операцијама и рехабилитацијом повраћен и једномјесечна ћерка је изгубила руку и рањена гелерима по тијелу.
Викторија Шилова из Кијева, лидер покрета „Антират“ и Социјалне партије Украјине, и Анита Попова, руководилац покрета „Антират“ у Италији.
Веома потресна свједочења страдања преко једне хиљаде дијеце Донбас и Луганск Републике и информације о стварном узроку сукоба и актерима са много емотивног набоја дијелило је стотињак присутних Срба, додуше био је и један Француз (вјерујте своме репортеру).
Лако је нама да чујемо њихов крик кад наш још није престао и свака њихова суза клизи по нашем лицу, знају они то.
У неком сљедећем дану редакција КМ Новина ће на своме YouTube каналу објавити снимке свједочења гостију и њихове закључке. Конференција је трајала скоро 3 сата и биће објављивани у пар епизода.
На изложби је од присутних посјетилаца била присутна и једна госпођа, Украјинка(име непознато, на терет репортера) која већ дуже вријеме живи у Београду. Родбина и пријатељи су јој у Кијеву, тетка у Донбасу, друга у Белорусији… Дједови ратовали са нацистима…. Она зна да је дио великог народа који једе самог себе, она зна шта су бомбе и ракете, у граду у ком је рођена се производе, стигле су је у Београду… А тај дан је стајала поред својих сународница, кад би само могло да се измјери то шта је она њима дала да понесу назад за Кијев и Донбас!
