Прочитај ми чланак

ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ: Како помирити Србе и Бошњаке

0

Са Херцеговином или без ње, Босна је вјековима, дуже од хиљаду година, представљала једну опште познату географску и политичку константу, не само на овим просторима. Сазнање о тој и таквој Босни ишло је много даље од граница бивше Југославије и Западног Балкана.

На бази ове премисе, која и није спорна, намеће се данас, у крилу бошњачке „назор нације“, пожељна политичка свијест и заблуда о хиљадугодишњој државности Босне и Херцеговине. Односом према тој заблуди, као на каквој политичкој пијаци, мјери се патриотизам бошњачког човјека.

Као у старо, да не кажем добро, доба комунистичке управе, у једној невиној али тако конвертибилној рјечци, пронађен је критериј правовјерности, критериј за одвајање бјелих од црних оваца у народу. Тако схваћени патриотизам није никакав израз емотивног односа грађанина према својој домовини или отаџбини; он је само позиција фанатизованих и изманипулисаних глава према једној политичкој линији, „властите“ политичке странке и дефиниција људске потребе да се влада и управља народном судбином, чак и онда, када се томе није дорасло.

То је исконска потреба малих људи нашег поднебља који су се, до јуче, заклињали у једину праву домовину Југославију; оних људи, који су горљиво, иза тапацираних политичких говорница, нудили и гарантовали личну спремност да за своју домовину Југославију приложе, на олтар старог система, под знамењем српа и чекића, живот ако треба – туђи наравно. И приложили су.

У темеље њихове политичке домовине тј. домовине изашле из велике политичке љубави и потребе, уграђено је много крви и зноја свих оних који нису са истим одушевљењем славили и величали тај поредак изједначен са домовином. Кад више нису могли да владају цјелим простором, почели су учити свој народ како се границе те домовине протежу до граница њихове власти и како се морамо разићи на тим границама. И гинути дабоме, за нове-старе домовине, банана републике и нове-старе границе.

Том калибру људи око нас данас је домовина Босна и Херцеговина, али они ће, колико сутра, са истом ревношћу се заклињати у домовину Босну без Херцеговине и Босну без Републике Српске – како се њихова моћ и власт буду смањивали, тако ће се смањивати и домовина заведених Бошњака. Неспособни за више и боље, они руше већ створено и, заједно са старим полтронима сарајевског новинарства наученим на живот под политичким патронатом, у реализацију личних циљева увлаче свој народ, све више заинтересован за судбину своје странке и свога вође.

То није брига за властитим народом нити љубав према властитој држави. Због таквог поимања патриотизма бошњачки национални териториј се кроз вијекове, почев од седамнаестог вијека, константно смањивао.

Тешко је, у ствари, дефинисати прецизно и без двоумљења национални териториј на коме је историја преплитала културе, спајала различитости и чудним сплетом околности створила нови квалитет, нову нацију. Све до посљедњег рата (1992-1995. године), Босна је била нуклеус националног територија, једна константа, која се тек у овом рату, почела мјењати, прецизније речено – смањивати! Свакако и редефинисати у складу са чињеницама старијим од овог времена и овог рата.

Историја и развојни пут народа који данас живе на простору западног Балкана, нераскидиво су повезани. Различите епохе, политичка превирања, интереси великих сила, религијске разлике наметнуте бруталном угарском, османском и германском владавином, те одсуство адекватног нивоа друштвене свијести о потреби заједничког живота, условљавали су животе обичних људи.

Парадигма сукоба и стална инсистирања на разликама међу народима отварају нужност и оправданост другачијег начина размишљања, на које се, ових дана, указује из Србије. Прије свега кроз сентименте и политику премијера владе Србије Александра Вучића, разматрају се различити модели сарадње и окретања главе од извора међуетничке нетолеранције и мржње и нуди специфичан однос сарадње у сфери економије и улагања у изградњу или обнову стратешке инфраструктуре (аутопутеви и жељезнице…).

Како о тој пруженој руци помирења и сарадње да размишља један Бошњак, који се никада није ни посвађао са својом етногенетском и културном матицом и како да се помири са Србима онај који се никада није „посвађао“ са њима?!

Како да пише објективно и разложно а да не буде оптужен за дестабилизацију власти, рушење владе и завјеру, која ову добру идеју намјерава да пошаље на сметљиште историје, баш као и њеног творца?! И шта ће о таквом размишљању мислити пандур из Прњавора Драган Мектић, са својим „интерним дипломама“ шестог степена – управног техничара из радничког универзитета и дипломираног криминалисте хрватског министарства унутрашњих послова?!

Хоће ли и у овој гести тај социјалистички буздован „интерне изобразбе“ (како то квалификују у земљи која му је дала те интерне потврде, квази дипломе) открити антидржавну активност која се води преко Дрине и колико би таква активност била у сагласности са „Оперативним продором УШЋЕ“ – акцијом, коју на тлу Србије и Републике Српске, изводи његов политички сарадник и истомишљеник, Алијин чувар и безбједњак а Бакиров главни шпијун – шеф ОБА-е, Осман Мехмедагић Осмица?! И да ли је то уопште битно кад ће било какав резултат ових добрих намјера бити просто безначајан, због пуно важнијих колективних интереса и различитих начина властите националне идентификације, који су присутни у бошњачкој вјерској и националној политици.

Пуна четири вијека једна јужно-словенска народна заједница прихватала је многа оријентална начела као властита. Све вриједно што створише преци босанских муслимана у доба турске управе, створено је на оријенталним језицима (турском, перзијском или арапском) и за оријентални аудиторијум. Такво опредјељење босанских муслимана, уз четири вијека шутње осталих народа Босне, представља велики допринос социјалном, економском и културном сумраку у Босни, турског доба.

Суди Ал-Боснави у 16. вијеку пише коментаре перзијских пјесника (Сади и Хафиза те Џалал ад-Дин ар-Руми), Дервиш-Паша Херцеговац пише властиту поезију, једну пјесму посвећује Мостару (16. вијек), Хасан Кјафија Прушчак, инспирисан Порфирогенитовом књигом «De administrando imperio» а не Макијавелијем (како пишу понеки демагози) пише «Низам ул-алем» («Уредба свијета» – 17. вијек), дјела Неркесијина (попут Нихалистана), па правнички записи Ахмет Ефендије Мостарца (17. вијек), Гаибијини коментари мистичне источњачке филозофије (17. вијек), дјела Мухјудина Аребије, Хисторија битака од Мустафе Прушчака, Босневијина «Потур шехидија» – наш најстарији ријечник, итд., итд…, све је то рађено на оријенталним језицима и за оријенталну публику.

И хиљаде других стваралаца, знаних и незнаних, начинише дјела која никада нису видјела босанско небо – издавана су у Турској и на њих турска историографија гледа као на умна остварења великог турског народа, који живећи и на подручју појединих крајина («серхат»), велича славу и моћ турске царевине и бори се за њу посљедњом капи крви и мастила. Посљедице те потпуне идентификације нити су озбиљније анализиране, нити су мјерљиве.

За турску нацију оне и не представљају ништа значајно ван историјског контекста али за нацију „босанских муслимана“, та идентификација, представља својеврсну трагедију и утапање у море веће културе и другачијег цивилизацијског обрасца. Зато је период турске управе над Босном трагичан и прилично одсликан у једној жалби упућеној султану из Босне: «Од 5 200 ратника и јунака, који су ту прије пописани и послани на војну у Перзију, и од 10 000 спахија и војника што су послани под Озију, није се вратило ни 500 војника, а осим тога је с Божјом одредбом отишло под земљу пре пет година од куге око 20 000 јунака».

Турске реформе или турске битке са Угарском и Аустријом, побуне капетана и ајана, побуне бегова, мржња и злочини појединих паша и субаша – добра дјела других паша; мостови, ћуприје или вјерске грађевине које направише у својој бившој домовини – све скупа или све то појединачно, представља само трагове једног времена у коме се једна јужно-славенска народна заједница поистовјетила са окупатором и свим својим потенцијалима и скромним могућностима и богатством жртвовала за њега, искрено и предано – пуних 400 година. Осим ислама као универзалне вриједности коју босански муслимани примише у то доба, додуше у форми искривљене деспотске свијести, ништа друго, вриједно помена, није ова нација понијела из тог времена.

Након договора турског султана и Русије, Аустро-Угарске и Србије, наређено је свим муслиманима да напусте Србију у року од једне године а одобрено Аустро-Угарској да 1878. године изврши окупацију Босне и Херцеговине – што би и урађено. То бијеше крај једне а почетак нове неизвјесности народа Босне и Херцеговине.

Ако неко пита је ли Босна имала своју државу, тј. да ли објективна историја Босне указује на постојање и функционисање државног механизма, онда на овом мјесту треба рећи: То јесте била држава у средњовјековном контексту – не увијек и не хиљаду година – него понекад и одређено вријеме. Босна се у историји јавља као појам, као регија – као неоспорна територијално-управна и политичка чињеница. Она, међутим, врло ријетко бива субјектом укупних процеса – кроз вјекове егзистира као организациона мјера неких других држава, које сво вријеме задржавају право војног и политичког уплитања.

У том смислу босанска држава углавном функционише као туђа врховна воља и туђи, коначни интерес. Схватити суштину вјековног ропства које мијења форму и прилагођава се степену свијести, не значи рушење властитог националног поноса због «скрвнављења славне историје Босне», него покушај, да се препознају и најновије форме робовања туђем интересу у име измишљене, актуелне државности Босне и Херцеговине. Стилизовани крстови Светог Анте, свеца са љиљанима (заштитника обесправљених и потлачених), који представљају амблем Анжувинаца (моћних католичких краљева и банова, лордова и кнезова…) постају непосредно пред рат национални симбол босанских муслимана. Одсуство историјског предзнања политичких вођа довело је босанске муслимане у позицију да на простору БиХ буду сахрањивани и под неисламским обиљежјима (кукасти крст аријеваца, петокрака комуниста, љиљани), и то је једини разлог зашто је потребно отворити простор спознаји историјских токова.

Е за све то је крива Србија: и још за десет геноцида; за први српски устанак, онај Карађорђа Петровића, једнако као и за други под командом Милоша Обреновића. Да, управо су Срби криви Бошњацима зато што су, коначно, великом жртвом, послије петвјековног ропства извојевали слободу над империјалном османском силом. И Први балкански рат као дефинитивно разбијање исламске и османске илузије, са историјским теретом конвертитства и комплексом издаје – све је то кривица Срба и Србије.

Сарадња и ратовање за аустро-угарску монархију и војнички пораз у коме је кључни печат ударила управо српска војска и пораз Хитлера, усташа и Ханџар дивизије од српских партизана и малобројних припадника других народа, па комунистичка власт у којој је, на партијским безбожничким форумима, одлучено успостављање нове нације са вјерским именом и са вјером као темељем идентитета. И за то су криви Срби и Србија.

А тек рат 1992-1995 – Арапи, муџахедини, вехабије – чак и Иран, Турска, Саудијска Арабија и Пакистан, па Америка, Њемачка, Француска и Британија… сви на истој антисрпској страни признаше Републику Српску на пола територије Босне и Херцеговине. Упркос тријумфу пропаганде о геноцидима, опсади Сарајева и злочиначком науму.

Баш ту препознатљива и деструктивна, већа мобилност политичке и вјерске квази-интелигенције, која се правда и храни наводном српском или хрватском агресијом и национализмом, те међународном политичком констелацијом, истиче у први план и промјене у геополитичкој сфери и општи положај ислама и БиХ у политикама великих сила на Балкану (посљедице анексије, Балканских ратова, социјализма, протеклог рата и Дејтонског устава који је инаугурисао међународни протекторат, једнако у теорији и пракси), битно одређујући начин, на који су се бошњачки политичари, вјерске вође и интелигенција, укључивали у расправу о прошлости, поријеклу и националном интересу.

Права дебата никада није ни постојала, јер су о дилемама дефиниције властитог идентитета одлучивали недоучени политички комесари Странке демократске акције и вјерска улема, фокусирана на врједности ислама и његову компатибилност са друштвеним тенденцијама, новим уставним уређењем и модернизацијом.

Истицање богумилства као етницитета, па тврдње о илирском поријеклу и готским обиљежјима, негирање властите јужно словенске суштине, измишљање властитог писма – готског поријекла (углата глагољица тј. босанчица приписана је Готима), представљају само пледоаје за касније манифестације мржње према Србима: тужбе, жалбе, резолуције и кривичне прогоне српске политичке елите у БиХ тј. Републици Српској.

ПРАТИТЕ СРБИН.ИНФО И НА ВАЈБЕРУ!
КЛИКНИ ОВДЕ!

Начин на који су Муслимани па Бошњаци постали таоци разумијевања свога колективног духа, идентитета и интереса, само у оквиру вјерске свијести и вјерских циљева, резултат је проистекао из учешћа народа у том вјерском покрету који је себе називао странком. Управо је СДА, као фундаменталистички покрет који је основао Алија Изетбеговић са такозваниим Младим муслиманима, гурнуо Бошњаке у динамичну конфронтацију прво са Србима, затим са Хрватима и на крају, кроз рат у тзв. Цазинској крајини и у рат са самим собом. Данас тај радикални покрет сарађује са свим познатим вјерским групама и организацијама у свијету – он идеолошки и логистички подржава и спонзорише највеће свјетске, терористичке организације (Ал Каиду, Исламску државу-ДАЕШ, Фронт ал Нусра, Хамас, Ласхкар е Таибах, Боко Харам… чак и шитски Хезболах у одређеној мјери).

Свим својим политичким мјерама и циљевима, лажним и површним обећањима властитом народу СДА сукобљава властити народ са комшијама, регионом и цјелом Европом. Он покушава мајоризирати Србе на начин како им је то успјело са Хрватима – он фалсификује резултате пописа становништва а у Тужилаштву и Суду БиХ спречава санкционисање тешких ратних злочина према Србима и ритуалних клања којима су Срби били изложени од Дрине до Уне, Босне и Неретве…

Стална настојања да се докаже злочиначка природа државе Србије и стално постављање Србје на оптуженичку клупу због наводне агресије на БиХ има и конкретан циљ: рушење основних елемената националне равноправности утврђене Дејтонским споразумом, рушење државотворног субјективитета Републике Српске и формирање исламског друштва и исламске власти као кључних мјера у изградњи цјеле земље као исламске државе. На овај начин СДА уништава и могућност опстанка БиХ.

Али то није само СДА, ни само Бакир Изетбеговић: у том су колу и бивши комунисти, данас национал-социјалисти (СДП и Демократска фронта), Силајџићева странка за стопостотну БиХ као и Радончићев Савез за бољу будућност са Насером Кељмендијем и другим организованим криминалним групама. Ту су и политички преваранти српског поријекла: Миро Лазовић, Саша Магазиновић, Драган Мектић, Мирко Пејановић, Мирко Шаровић… али и одрођени Хрвати: Иво и Жељко Комшић, Дамир Машић… и прљави и жути новинарчићи којих је пуно ксенофобично, мржњом задојено Сарајево, све невладине организације које као паразити сишу крв могућој држави а заузврат нуде и намећу мржњу и освету, као и салонска, лажна интелигенција.

Цјело друштво и сав народ је у том колу од Порфирогенита, преко Турака, до данас.

Немогуће је помирење са оваквим схватањима једне етничке и политичке заједнице, као што није реално држати ту мржњу под тепихом да би се градили путеви и пруге.

У ствари, помирење се десило у Дејтону признавањем Републике Српске и чињенице да су и Срби страдали у протеклом рату, да за њих 30.000 убијених, још нико није одговарао.

Србија тек треба да озбиљно подузме мјере на изградњи новог партнерства, базираног на новим организационим формама и схватањима у БиХ, новим политичким покретима са којима се одлучно треба изборити да генерацијама развијана и фаворизована свијест, која себе препознаје само кроз мржњу према Србима, коначно буде поражена и промијењена. Корак по корак, али стално и интензивно.

Без активног партнерства и спремности на дугорочну борбу за властите интересе, са новим снагама у бошњачком народу а против политике и наслијеђа Алије Изетбеговића и политичке праксе његовог сина Бакира, све добре намјере су узалудне. Само магла и промашена инвестиција.