Прочитај ми чланак

УМЕСТО НАФТЕ: Руски поручник направио први мотор на воду

0

Актуелне теорије о водонику као гориву будућности потичу од пре 76 година, када су совјети бранили Лењинград. Борис Шелишч, окружен немачким снагама и читајући Жила Верна, дошао до спасоносног решења.

Ни научници, ни инжењери, него руски поручник Борис Шелишч први је покренуо мотор уз помоћ воде, то јест водоника као горива. То се десило пре 76 година, приликом немачке опсаде Лењинграда у Другом светском рату.

Причу о домишљатом поручнику обнародовали су ветерани браниоци са Лењинградског фронта, одговарајући на наводе академика Владимира Стравинског, који је августа 1974. године у најтиражнијим совјетским дневним новинама, „Правди“, написао чланак „Гориво будућности – водоник“.

Ускоро је у редакцију стигло писмо које је оповргавало главне наводе, а које је саставила група ветерана бранилаца са Лењинградског фронта:

„То о чему пише академик из Новосибирска ни у чему не одговара стварности. Водоник у улози аутомобилског горива био је примењен 1941. године у опкољеном Лењинграду, и то није био научни експеримент, то је била масовна практична примена водоника у моторима са унутрашњим сагоревањем“.

А ево како иде прича, у којој је главни јунак поручник руске армије.

У првим данима агресије фашистичке Немачке на СССР, крајем јуна 1941, спремљено је 760 јединица авијације за напад на Лењинград (данашњи Санкт Петербург), а ту су били најновији бомбардери и ловци. Противваздушну одбрану града чинило је 470 летелица, од којих 34 специјална наоружана цепелина. За проверу исправности дирижабла одговарао је поручник Борис Шелишч.

Он је од детињства волео вожњу и имао је аутомобил који је направио сопственим рукама, а омогућавао му је да се брже креће по аеродрому и хангарима. Његова дужност је била да сачека цепелине на земљи и обезбеди их водоником. Септембра 1941. Немци су опколили Лењинград, и после неког времена нестало је горива. Авијација је била беспомоћна, остављена на немилост непријатељу. Ускоро је град остао и без струје.

А онда је Шелишч, читајући књигу Жила Верна „Тајанствено острво“ где се помиње да ће вода бити „гориво будућности“, смислио решење. Наредног јутра, 21. септембра, направио је експеримент. Борис је у мотор са унутрашњим сагоревањем улио водоник и учинило му се да све лепо ради. Међутим, то је трајало само неколико тренутака, јер је убрзо дошло до експлозије. Поручник је схватио да мора да некако одвоји пламен од мотора и смислио је решење: цилиндрични суд напуњен водом кроз који пролази водоник. На врху се налазе само мехурићи овог гаса, а не цела количина. Доза водоника и ваздуха (у којем је био кисеоник, са којим је водоник реаговао) одређивана је притиском на папучицу, баш као код „обичних“ мотора.

Са новим техничким решењем, Шелишч је покренуо аутомобилски мотор који је радио савршено, па је могао да се вози колико је хтео по опустелом граду. Међутим, да би и моторе цепелина преправио да раде на водоник, било му је потребно мноштво ових „посуда“, а материјала и могућности за њихову израду није било. Онда се досетио и искористио одбачене апарате за гашење пожара и напунио их водом. Убрзо, 27. октобра 1941. одобрено му је да уради преправку на моторима цепелина. Дирижабли су се поново подигли на велику висину и постали озбиљна препрека за немачке летелице. Преправљено је и 200 камиона.

У најтежем периоду опсаде Лењинграда, организована је изложба војних иновација, не би ли се тиме подигао дух бранилаца, који су се борили и са глађу. Изложен је и Шелишчев мотор. За свој рад поручник је крајем 1941. награђен Орденом црвене звезде, а 1944. је добио позив да оде у престоницу, са идејом да „пребаци на водоник“ и московске дирижабле. Од овога ипак није било ништа, јер га је дочекао старији генерал који баш и није схватао значај овог проналаска.Све у свему, Шелишч се вратио у Лењинград, наставивши да ради на примени хидрогенског горива код аутомобила и цепелина. Међутим, одмах после пробоја блокаде Лењинграда јануара 1944. у граду се поново појавио бензин, па су возила пребачена на претходни погон, а јединице са дирижаблима практично су потпуно расформиране.

После рата поручник је добио задатак да помогне развоју овог енергента будућности, али то је било кратког века. Наставио је да ради као главни механичар у једној фабрици, а касније у различитим ауто-транспортним предузећима, али водонику се није враћао. Сматрао је своју причу са дирижаблима пролазном фазом у животу.

Тек у 21. веку вода и водоник као гориво добили су нов „залет“ свуда у свету. У Русији се овим бави Национална асоцијација водоничне енергетике, где ради син легендарног проналазача, Петар Шелишч. У сарадњи са Московским институтом за енергетику, ту је направљен први комби који може да ради на водоник – и на бензин, а обећано је да ће ускоро бити направљен и читав возни парк.

КОЧЕ НАФТНЕ КОМПАНИЈЕ

Како, у ствари, функционише овај систем? Постоје два приступа. Један је да је гориво водоник, који, уз присуство кисеоника из ваздуха и помоћу електричне варнице, формира праскави гас и даје водену пару као издувне гасове. При томе се ослобађа велика количина топлоте. Други приступ заснива се на претходној електролизи воде, којом се добија смеса водоника и кисеоника, а даље је поступак исти. Јасно је због чега нафтне компаније коче развој водоничних мотора. Масовном применом, нафтне компаније изгубиле би монопол који се мери милијардама долара.

РУСКА АКАДЕМИЈА

После приговора „Правди“ ветерана са лењинградског фронта, Академија наука СССР потврдила је првенство Бориса Шелишча и чак га је позвала да учествује у истраживањима у области хидогенских горива. Он је на томе радио све до своје смрти, марта 1980.

АУТОМОБИЛ МИНИМУМ 60.000 ЕВРА

У свету је мало фирми које се баве производњом аутомобила на хидрогенски погон а међу њима је Хонда ФЦХ Цлариту, која се продаје од 2008. године, а може да се набави у САД, Јапану и неким земљама Европе.

Ту је и „тојота мирај“, која се производи од 2015. године, а досад је продато 2.840 оваквих аутомобила у Јапану, САД, Европи, Уједињеним Арапским Емиратима. Цена, за најједноставнији модел, износи око 60.000 евра.