Прочитај ми чланак

ЉУБИВОЈЕ ТАДИЋ: Радован Караџић ми је спасао главу

0

Првак драме, о својој животној трагедији, сусрету са хашким осуђеником... На сцени "Зетре" 1983. године сам поломио ногу. Да у публици није било њега, остао бих инвалид.

Ко верује у случајност, не верује у Бога. Када ми је понуђена улога Радована у филму „Исповест иза зидова тамнице“, нисам се премишљао. Тај Караџић, данас хашки осуђеник, спасао ми је главу у лето 1983, када сам на позоришној сцени у „Зетри“, током представе, доживео отворени прелом ноге. Да га није било у публици, вероватно би још као двадесетчетворогодишњак остао трајан инвалид.

Овако говори, за „Новости“, Љубивоје Тадић (56), првак драме Народног позоришта, режисер и драматург, или можда најпрецизније, човек који кроз занат и живот корача најтежим богазама. Премијера филма Драгана Елчића у коме Љуба игра Радована је 11. априла у Сава центру. После његовог личног удеса из 2015. ово је његово прво појављивање на филму.

Љубивоја Тадића и Радована Караџића судбина је повезала јуна 1983. док је још као студент Академије играо у комаду (тада забрањеног) Гојка Николиша, „Коријен, стабло – паветина“. У Сарајеву, у препуној „Зетри“, у првом чину нога му је пропала кроз бину. Глумац је чуо „да је нешто пукло“, а када се спустила завеса и када је једва ушао у гардеробу, тамо га је чекао „човек из публике“.

Радован Караџић, који је седео у првим редовима, схватио је да је у питању тешка повреда и дошао је непозван да види шта је са глумцем.

– Нисам хтео да напустим представу, играо сам с већом чизмом у тешким боловима. Пошто је завршен и трећи чин, он ме је спаковао у аутомобил и одвео у болницу на Кошево – сећа се Љуба. – Дежурног лекара и лекарку на ортопедији затекли смо „у незгодној пози“ и сећам се да је Радован тада начисто побеснео. Претио је „љубавницима“, а они су ме осрамоћени превијали. Гипс нису могли да ставе јер је нога већ била отекла.

Како даље говори Тадић, у Београд је из Сарајева глумачки ансамбл Виде Огњеновић стигао тек сутра увече. Дотад, стање му се погоршало. Лекар у Београду је рекао његовом оцу Растку да је ногу захватила гангрена и да ће вероватно морати да је секу. Готово у исто време, и његов стриц Љуба Тадић имао је гангрену на нози и то су били тешки дани за породицу. Ипак, антибиотици су одрадили своје.

Мада, Љубивоје Тадић је мало-мало па страдао… Сам каже да је најобимнија књига коју је прочитао „књига болести моје породице“. Ипак…

У лето 2015. преживео је пожар у свом стану на Врачару. Ватру је изазвала свећа која је горела у летњој ноћи јер глумац тада није имао новца да плати струју. У трагедији Тадића 2015. настрадала је његова сестра Маја, док су он и мајка Мира повређени…

Пожар у стану без струје, у престижном делу Београда у дому Ђинђићевог „коминистра културе“ и некада управника Народног позоришта пунио је странице новина. Син славног глумца Растка и братанац још славнијег барда Љубе „жаљен“ је због уметничке судбине. После повреда које је доживео у пожару, и лекари су га отписивали.

Како каже за наш лист, свом сину Растку је, пошто се пробудио из коме, рекао: „Сада си ти глава породице!“

– Када сам се освестио у болници на Клиници за опекотине, размишљао сам о свему. Кошмари су били страшни. Верник сам, али сам промишљао о исходима самоубиства. Читао сам поново Достојевског, али и о људима у Аушвицу који су желели да живе упркос свему. Лекари су ми рекли да је могуће да ћу „по сећању“ остати биљка. Срећом, мождане функције су остале. На левом плућном крилу имам рупу од дима – као да ме је метак погодио.

Министар Тасовац га је саветовао после несреће да се са мајком опоравља у Врњачкој Бањи у специјализованој болници, и то се показало као право решење. О њему је бринуло 40-ак врсних лекара и сестара специјализованих за трауме овог типа. Сећање се вратило, мало по мало. Књиге и породични списи из легата породице заувек су изгорели у ватри, а своје сећање Љубивоје је спасао књигом „Лична документа“…

Три тешке саобраћајне несреће, ломови, батине које је добијао на демонстрацијама против Милошевићевог режима, делић су живота првака Народног позоришта.

Од 9. марта 1991. учествовао је на свим грађанским демонстрацијама, али је у исто време у Подрињу у Босни био део кампање за формирање одбора тадашњег СДС. Док је његов стриц Љуба Тадић у Сарајеву присуствовао оснивању Радовановог СДС, Љубивоје је ишао у каравану са Кољевићем, Бухом, Плавшићевом, који су окупљали српски корпус дуж Дрине у БиХ. С једне стране реке Љубивоје је тада био Србин, „националиста“, а са друге, тежак противник „националисти“ Милошевићу. Каже, српство са Милошевићем није имало много додирних тачака.

– Када је први полицајац покушао да ме удари пендреком у Кнез Михаиловој 9. марта 1991, мој отац Растко је подметнуо руку. После, 1997. на Бранковом мосту, тежак капут ме спасао од тога да ми полицајац пендерком сломи кичму. Тучен сам по демонстрацијама више пута. После сам постао коминистар културе у Ђинђићевој влади и сазнао сам име, презиме и адресу полицајца који ме умало није обогаљио на мосту, али се нисам светио – говори Љубивоје.

Прича са глумцем даље тече о његовом политичком ангажману почетком овог века. „Демократски преврат“ дочекао је као потпредседник ПДС генерала Момчила Перишића, а Ђинђић га је у „прелазном периоду“ узео у Владу. Вели, питао га је за мишљење ко би требало да преузме место министра, а он је предложио боље и паметније од себе – Предрага Бајчетића и Зорана Христића. Нису прошли…

– Нажалост, ништа нисмо учинили са културом, што је требало, као што нисмо урадили ништа паметно са државом после 5. октобра. Нисмо поставили систем – прича Тадић. – Ја сам отишао у Народно позориште и мислим да сам успео да га спасем. Било је предвиђено да се „реновира“, као и Народни музеј, што би вероватно значило затварање на дуги период. Ко је стајао иза ових одлука о „реновирањима“, заиста не знам. Питао сам Ђинђића док је био жив, и он се клео да нема ништа с тим!

Око пет година Тадић је провео на челном месту у Народном позоришту. Између осталог, за његовог мандата, постављена је и „Велика драма“ Синише Ковачевића, која се игра и данас. Због тог комада „са националним набојем“, каже, требало је да у време „демократије“ одлети са кормила позоришта. Успех представе оставио га је у животу и чувао док год није поднео оставку. Под његовим мандатом рођене су многе непревазиђене представе, балети „Ко то тамо пева“ на музику Војислава Вокија Костића, „Хасанагиница“ Љубомира Симовића, „Госпођа Министарка“, који су још на репертоару.

Почетком 21. века, Београд је једини у Европи који је имао Гетеовог „Фауста“, први и други део, две представе. У то време ансамбл Народног позоришта путовао је светом и свет је долазио у Београд.

Првак Народног позоришта потом је направио своје позориште „Огледало“. Сам је продуцирао и режирао комаде. Пратила га је Телевизија Београд и шест представа је остало забележено. Поносан је на тај део живота. А онда криза, дугови… и немање 145.000 динара за струју.

АЖДАЈА И ПЛАВИ МАГ

Тадић каже да је целог живота избегавао да игра на филму јер је добар сценарио „рак-рана наше кинематографије“. Када је наишао прави – „Плави маг око Рудника“, испоставило се да те године у буџету за културу није планиран ниједан динар за филм. Прича о Бошку Дрљићу, који је осамдесетих у Сарајеву уснуо сан да на планини Рудник борави аждаја коју за добробит света треба убити, тако је остала неснимљена. Бошко Дрљић је у стварном животу базајући по Руднику повредио ногу, а када су му лекари рекли да морају да је секу због гангрене, одбио је то уз образложење: „Морам бити цео ако аждају сретнем на оном свету.“

– Пошто сам добио понуду да играм Радована, сетио сам се своје гангрене из Сарајева. Затим Љубине гангрене, а он такође није дао да му секу ногу. И на крају, гангрене Бошка Дрљића. Знам да ће филм о Радовану за многе бити контроверзан, али ја сам лидера РС глумио због овог и оног света.