Прочитај ми чланакНикола Јокић има само 22 године, а у својој другој НБА сезони многе је опчинио својим потезима. О њему у хвалоспевима извештавају и Американци, а ништа мање није интересантно на ту тему није ни у Хрватској.
„У свом првом упису на блогу АБА лиге пред крај 2014., Никола Јокић је написао: „Волим кошарку, волим терен, узбуђење пред утакмицу. Волим да се играм. Кошарку схватам као озбиљну забаву, као нешто лепо и верујем да ћу на тај начин успети да сачувам у себи оног дечака са коша који излази на терен зато што воли да игра баскет. Битно је да радите оно што волите, а ја тако волим цртане филмове, Сомбор, Наталију, волим коње, терен, Балашевића, рибљи паприкаш… Иде нам Нова година, а са њом и одлуке и жеље, можда је време да урадите нешто што волите! Срећни вам празници!”
Могу га Американци зват (Фат („дебелим“) Џокером и смислити му још колико год хоће надимака који јачају бренд, али Никола је карактером баш примерак онога што се у балканско-панонском жаргону зове ‘Братом’. Тип од којега бисте очекивали да и вас тако назове први пут кад вас види, још и да „баци коску“ и провали неку глупост или пошалицу на свој или туђи рачун, свеједно. Тип који ужива у животу, ради оно што воли и иде светом без неких непотребних инхибиција. Тип који воли да се игра – како на распуцалом бетону школског игралишта, тако и на бљештавом паркету најгламурознијих НБА арена.
Његови потези на паркету каткад одузимају дах, настали на поимању умећа једноставности живљења и доживљавања кошарке кроз очи и ум Брата Јокаре, ког од неког клинца из комшилука разликује само несвакидашњи, вансеријски таленат.
У тем Сомбору кувају озбиљни рибљи паприкаш и Никола га се сигурно у животу науживао, али науживао се он којечега. Одрастајући и израстајући, таманио је редовно масне буреке и пио, по властитом признању, и по 3-4 литре коле дневно. Кад су први пут дошли да га виде Мишко Ражнатовић, „контроверзни менаџер свих менаџера у европској кошарци“, и Бранимир Тадић, кључни човек за скаутирање талентованих клинаца у Мега Лексу, затекли су момка који је трчао као да има две леве ноге, машући притом дугачким рукама у свим могућим смеровима. Али, тај је момак имао сулуду статистику у јуниорској лиги Србије, невиђеном је лакоћом затрпавао кош и делио асистенције, изгледајући притом као да се само јако добро забавља.
Преспавао ноћ драфта
Кад је прешао у јуниорску екипу Мега Лекса, његова је каријера стреловито кренула узлазном путањом. Постао је МВП финалног турнира за јуниоре у Србији, члан идеалне петорке Евролиге за јуниоре, а лето заокружио сребром на Светском првенству за играче до 19 година.
Кризни период транзиције, кроз који пролазе сви млади играчи преласком у први тим и сениорске воде озбиљне кошарке, поклопио се код Николе с повратком старијег брата Немање из Америке. Он је тамо играо за Детроит Мерси и дружио се с „окорелим пропалитетом“ Дарком Миличићем, искусивши из прве руке његове разуздане тулуме уместо озбиљних тренинга. Схвативши да брат поседује огроман таленат, али да му је кошарка само једна у низу активности, снажно је утицао на њега да озбиљније схвати тренинг и исхрану и не понови његове грешке.
Но, кључну улогу у развоју Јокићеве каријере имао је човек који га је дочекао на месту главног тренера у екипи Мега Лекса. Иако је имао срећу што је био тренер екипе која се базирала на давању шансе младим играчима и развоју истих, Дејан Милојевић другачије је схватао свој посао од већине тренера у Европи. Не желећи да робује крутим системима унутар којих није било превише индивидуалних играчких искакања, давао је играчима слободу на терену, па и по цену већег броја грешака које није кажњавао слањем на клупу.
Чак је и Милојевић био на искушењу када је кренуо да тренира Јокића. Мало је тренера који би у том тренутку толерисало младог центра који се одлучује на апсолутно неконвенционална додавања, јер је замислио да је Меџик Џонсон или напросто „воли да се игра“. Али, Милојевић је врло рано схватио да Јокић заиста види ствари пре других и има визију коју одбрана не стигне да чита на време, па га је додатно подстицао и охрабривао игру у његовом помало ексцентричном стилу. Јокић је кренуо да доминира у АБА лиги, освојивши титулу најкориснијег играча у сезони 2014/2015 и обилато враћао указано поверење.
А онда се запутио у Америку, где су га пре два лето као 41. пика на драфту узели Денвер Нагетси. По сопственој причи, ту је ноћ рутински преспавао и није се претерано узбуђивао ни кад га је брат назвао да му каже како је изабран. „Нот а сингле ф* wас гивен тхат нигхт“, само је утонуо натраг у сан.
Дај лопту Јокићу
Данас, кад растура и у НБА, многи ће рећи да су били свесни како он то може, али истина је да је јако много стручних особа било скептично око те његове одлуке. Због телесне конституције и мањка атлетицизма предлагали су му Европу као бољу солуцију за наставак каријере. Међутим, тешко да би у некој топ евролигашкој екипи с превеликим одобравањем гледали на његову слободну и лепршаву игру; по свој би га прилици ограничили унутар система.
Денвер је био у транзиционом периоду изградње екипе и тражења оптималних решења унутар властитог састава тима, а тренер Мајкл Малон спремно је дао шансу младом Србину. Јокићу није требало дуго да се прилагоди; искористивши простор који се отворио повредом Јусуфа Нуркића, показао је да Денвер комотно може играти у постави с двојицом високих играча, а ускоро је почео његов атипични шоу којим је залудио масе.
Креирајући са високог поста, остављао је празним огроман простор за саиграче да уласцима према рекету добију лопту на зицер. Посебно су импресивна додавања која се чине неверојатно лаганима, као да испред себе нема одбрану која омета несметани пролаз лопте. Ако му играч не изађе на шут, без проблема може погађати у серијама.
Још је импресивније сналажење и креирање из рекета: осим што може играти и леђима и лицем према кошу, Јокић је неверојатно сналажљив и непредвидив у ситуацијама удвајања на њему; по додавањима отвореним саиграчима подсећа на Криса Вебера. А ‘гиве анд го‘ акције са стране које изводи са бековима знају бити стварно спектакуларне, као и контре кад повуче лопту и провлачи додавања између двојице одбрамбених играча. Лопту баца као елитно рукометно крило док ‘шарафима’ вара голмане. У репертоару неконвенционалних потеза посебно се истиче и модификовани погодак једном руком с пода, који амерички коментатори зову “ватерполо шутом”.
Дај лопту Јокићу, настави се кретати и нешто ће се већ догодити. А догађају се све чешће и свестране партије које су у фебруару кренуле да се завршавају са трипл дабл учинком.
Брат Јокара ради оно што воли, игра се, засмејава и усрећује људе око себе. Како саиграче, тако и оне који су платили улазницу и нас који све то гледамо испред екрана. Срећни вам празници“, наводи се у тексту на поменутом хрватском порталу.
