Ништа ме овде не подсећа на Македонију или Румунију. Подсећа ме на Босну. И то на 1990. када су сви за које сте чули - од Кустурице до Бреговића, Сидрана и Нелета - гласали за Анту Марковића. И онда је Анте добио мање од два одсто гласова. Јер то нису били избори, већ попис становништва...

Морам да признам да се већ дуго питам зашто деца данас не устану. И код нас и у свету. Да ли је могуће да немају ниједан став, или га ми макар не чујемо. Некад се сетим свог детињства, од 9. марта до 5. октобра, па се запитам да ли су они уопште живи.

Онда се опет сетим колико сам као клинац имао чистији, јаснији осећај за политику, због чега су моји родитељи гласали како им ја кажем, макар су ми тако причали. Мислим да бих данас исто урадио, иако ми је ћерка још мала, па од свих политичара зна једино за Трампа и Хилари којима смо је смарали на ЦНН-у. Њени јунаци су бољи од мојих, тако да бих без размишљања гласао за јутјуберку, уколико ми каже, пошто се већ заклињемо да све радимо за њих.

Добрица Ћосић ми је у интервјуу, и после њега, рекао да је наша генерација опортунистичка, док се сви професори с којима се виђам данас жале на генерације клинаца који не знају ко је Мирослав Крлежа. На прву лопту звучи страшно. На другу, важније је да ви савладате Wиндоwс него они Глембајеве.

У праву је Добрица. Деца јесу опортунисти! Али такви и треба да буду!

За шта да се боре данас? За шта да протестују? Да иду у рат за велике идеје које доносе бенефите њиховим предводницима.

Ова деца живе у бољем свету. Изборила су се за своја права. Нико не може ни да их бије, ни да им брани да пишу и читају шта хоће. Мало ли је. Еј, шездесетосмаши? Или ви скоројевићи који мислите да је срећа у вили на Дедињу. Ја ишао у Четврту па знам да није.

Знам и да је разлика између грађанина и конзумента у томе што конзумента можеш да одведеш у логор. Али знам и да су грађани направили логоре.

Ова деца побегну кад им се смучи. Значи ураде оно што су некад урадили Фројд, Цвајг, Томас Ман… У томе је величина новог света.

Што се тиче политике, њу дефинитивно треба укинути! Ако државе већ желе да се понашају као компаније, онда – брате – дај да их тако и организујемо.

Наш премијер прича како странци желе да му ограниче власт. Зар то не треба ми да му урадимо? Није ствар у томе да буде страни луткар, већ грађански, што је уосталом његова морална и уставна дужност.

Ми историју читамо као статистику. Како коме одговара.

Данас је главна теза како се у Србији мења власт на 12 година. Каква глупост. Или сујеверје. Зар је Тадић освојио власт 2000. године? Је л’ знате ви шта се све десило у Србији од Петог октобра до 2006? Или између 1991. и 1997.

То су векови за ово данас. Милошевић је годину дана после тенкова на улицама имао Депос, Коштуница је за годину дана истопио 70 одсто и остао без власти. Ђинђић, пуцањ, демонстрације, пад градова, Гонзалес, ратови, повратак СПС-а… Да не набрајам сад.

Вучић никако да схвати да је највећи проблем ове државе, као и живота, досада. Треба ти вентил, књига, филм. Другачије мишљење.

Ове новине би биле досадне да сви мислимо исто, а камоли држава у којој напредњаци покушавају да освоје власт од Лебана до Врачара. Ни Тома им више није довољно напредњак.

Чему то? Ко ствара референдумску атмосферу у којој се не гласа, већ сврстава.

Ништа ту мене не подсећа на Македонију или Румунију.

Подсећа ме на Босну. И то на 1990. када су сви за које сте чули – од Кустурице до Бреговића, Сидрана и Нелета – гласали за Анту Марковића. И онда је Анте добио мање од два одсто гласова.

Јер то нису били избори, већ попис становништва…

И то клинци разумеју. И зато их боли уво за све…

Они су то прерасли… А ми…

Извор: nedeljnik.rs

Ознаке: анализа, Вељко Лалић, избори