Милош Јовановић (38) преживео је пакао 1999. Данас је тешко оболео, а с мајком и сестром живи у кућици од блата и прућа од мајчиних 13.000 пензије.
Није ратни ветеран Милош Јовановић (38) овако замишљао свој живот у Србији кад је 1999. године с друговима крварио на Кошарама!
У страћари, у селу Троштица под Голијом, Милош сваке ноћи сања Кошаре и мртве, крв и располовљене главе, бомбе како падају с небеса и вриску рањених…
– Пробудим се у зноју, скочим, после по помрчини лутам око куће, не могу да се смирим… Заспим, па их поново сањам – причао ми јуче Милош у кућици од блата и прућа која само што није пала.
Рат оставио последице
Он, мајка Роса и сестра Марина живе у једној просторији у којој су три расклиматана кауча, спавају на даскама, а кад пада киша, лије на све стране. Кад угреје, кућом гамижу змије и пацови. Милош често нема новца ни за аутобуску карту да оде до Новог Пазара, а камоли да се лечи од психичких, хормонских, метаболичких поремећаја, од стреса… Хлеб купују у сеоској продавници на рецку. Кад дођу да им секу струју, они позајме у селу и плате, па после немају одакле да врате новац комшијама.
И на јави Милошу сваког дана долазе мртви другови с Кошара. Сад као да гледа ровове испод карауле кад је горело и небо и земља, мине падале, крв липтала на све стране, а његовој мајци и сестри неко у село јавио да је погинуо…
– Три месеца нити смо спавале, ни шта јеле ни шта пиле. Јавише, погинуо нам Милош, после други јавише – није. Нисмо веровале да је жив све док га нисмо виделе. Дошао, а ми га нисмо препознале, неошишан, необријан, каљав, све ране по њему, распала се и одећа и обућа – присећа се мајка Роса.
Милош не воли да прича о рату. Кад сиђе у Нови Пазар, не воли ни да види онај пут којим је 1998. године као регрут отишао на Косово.
Јауци и дим
– Падају бомбе а нама све шкљоцају зуби од ваздушних удара, прашина, јауци, видим једног, располућена му глава, други вришти… – почне Милош, а онда заћути, почне да дрхти, оборе га слике и тешка сећања.
Није, вели, ни очекивао неку превелику захвалност отаџбине, није о томе ни размишљао, сањао је само миран живот, кућу, парче хлеба, да увече не леже гладан и да се ујутру гладан не буди… Покушали су да сакрију преда мном своју сиротињу.
Надничио док је могао
– Док сам могао да радим, надничио сам. Сад више не могу, оболео сам. Мајка је одавно болесна од карцинома, живимо од 13.000 њене инвалидске пензије. Пола новца дамо за лекове. И Марина полако, али сигурно уништава здравље перући веш у леденој води на кориту испод куће – каже Милош.
Туђа и прокишњава
НИ СТРАЋАРА НИЈЕ ЊЕГОВА
Ни страћарица која прокишњава, кроз коју дува промаја није њихова, ни окућница није њихова, ни штала. Јовановићи, игром судбине, у ствари немају ништа своје. Рођаци чија је опомињу их, кажу, да се иселе, они немају куд… Пре неколико дана новопазарски хуманитарац Хидо Муратовић дотерао им мало брашна и намирница да имају до даљег.
У неизвесности, у тешком јаду, имају само један сан: да негде у селу или околини купе комадић земље и неку кућу, или да изграде своју, да им не кисне за врат и да се не боје змија. А за то не треба много новца, тек мало добре воље добрих људи…
А захвална отаџбина?
У њу се Јовановићи, кажу, не уздају много. Има она пречих послова.
ЧИЊЕНИЦЕ О бици на Кошарама
– Битка на Кошарама, позната и као Пакао Кошара, водила се између Војске Југославије, с једне, и ОВК, регуларне војске Албаније и НАТО са друге стране између 9. априла и 10. јуна 1999.
– До првог напада је дошло на Велики петак у три сата ујутру, кад је са албанске стране започета масовна аритељеријска ватра у правцу карауле Кошаре
– 11. маја догодио се најтежи напад, у којем је погинуло 17 припадника ВЈ, а више од 70 рањено
– Током битке је погинуло 108 војника Војске Југославије, а више од 150 рањено
– Убијено је више од 200 непријатељских војника и рањено више од 300
– Војска Југославије имала је око 1.200 војника, а противници шест хиљада бораца