Треба знати
(Француска поезија; стихови: Шарл Азнавур; музика: Paul de Senneville, Olivier Toussaint; рецитује: Зринко Капетанић)

Смешити се даље,
да то треба знати када је најбоље устати од стола,
кад пред нама стоје само празни сати
у томе животу глупо ме до бола.

Требало би знати, ма колико стоји,
сачувати понос, онај што преоста,
и упркос свему, пријатељи моји,
заувијек отићи, знати да је доста.

Пред судбином својом која све ти узе,
кад већ ништа немаш,када све си дао,
требало би знати скрити своје сузе.

Но ја, срце моје, ја то нисам знао.
Зато треба знати напустити стол
кад је љубав твоја давно поједена,
равнодушна лица скрити своју бол,
заувијек отићи тихо као сјена.

И уснама треба рећи да се смију
иза маске јада, и стиснути зубе,
а крикови мржње у теби да гњију,
те посљедње ријеци оних који љубе.

Треба знати мирно отићи на крају,
ушуткати срце што већ умрло је,
сачувати образ ко неки што знају,
док још није пао.

Требало је знати,
сувише те волим,
ја то нисам знао.

 

Ознаке: Olivier Toussaint, Paul de Senneville, Зринко Капетанић, песма за лаку ноћ, Поезија, романса, Треба знати, Француска, Шарл Азнавур