Прочитај ми чланак

ТУЂМАНОВ СИН МЕ УПОЗОРИО на бомбардовање Југославије 99

0

После 20 година ћутања некадашњи моћник и пријатељ Мире Марковић говори о својим партијским друговима који су и сада на власти, открива у каквим је односима са делом породице Милошевић и објашњава када ће нам коначно сванути

У овој ери рехабилитације одлучио сам да рехабилитујем Зорана Чичка, са свешћу да морате бити одговорни за оне које рехабилитујете. Идеолог комунизма који је већ одумирао, чувар Југославије кад се већ распадала, оснивач ЈУЛ, друг Мире Марковић, супруг и отац седмогодишњег дечака – није деценијама присутан у јавном животу.

zoran-cicak-foto-zorana-jevtic-1488044341-1114355

Фото: Зорана Јевтић

Човека, који ми је оличење мрака раних деведесетих, први пут видим на јутарњој кафи у близини његове фирме, у центру Београда. Да откравим атмосферу, причам му како сам једном давно правио интервју са његовом мајком Ранком Чичак, чудном новинарком, која је била хапшена и оспоравана, и подсећам га да је и он био присутан, у другој соби.

Не сећа се. Пуши „камел“ и пије турску кафу. Сада је председник „Аргонаутс групе“, која се прво бавила финансијским консалтингом, углавном аранжирањем трансакција у финансијском сектору и енергетици у југоисточној Европи. Сада му је домен безбедносна аналитика, израда и процена политичких ризика, предвиђања политичких процеса и профилирања личности политичара. Каже да у том ужива. Верујем му.

– Што сте изашли из политичке арене? Ове године бисте могли да прославите 20 година откако вас нема, макар на јавној политичкој сцени.

То је био занимљив след догађаја. Смењен сам из руководства ЈУЛ у лето 1995, неколико месеци уочи Дејтона. Тадашњи Милошевићеви сарадници, врхушка СПС Борисав Јовић, Михаило Марковић и Милорад Вучелић, нису волели моја јавна предвиђања да ће бити смењени као ратни хушкачи, па су извршили притисак да ме смене. Успело им је.

Али то им није помогло да избегну судбину која им је била намењена, како је духовито написао Драган Бујошевић. После тога нисам ушао ни у једну другу странку, а нисам прихватио ни позиве да се вратим у ЈУЛ. Мој пријатељ Ранко Кривокапић, председник Скупштине Црне Горе, рекао је те године у једном интервјуу: „Видео сам да је ЈУЛ изгубио југословенски карактер онда када је из његовог руководства искључен Зоран Чичак.“

• И сада сте бизнисмен?

Бизнисом сам почео да се бавим тек после 5. октобра, негде почетком 2001. године. У тадашњој ситуацији то је био једини посао који сам могао да радим. Године 1999. стављен сам на црну листу забране путовања у Европску унију као особа која је подржавала тадашњи режим. Имајући у виду ту атмосферу линча која је створена после 5. октобра, проценио сам да је приватни бизнис најкомфорнији положај који сам у датом тренутку могао да имам.

Нисам кренуо у посао с неким великим амбицијама, али је временом он почео да буде све успешнији и успешнији и тиме се бавим ево већ скоро 15 година.

IMG_1433335921

Фото: Зорана Јевтић

• Где се више вара, у политици или у бизнису? То вас питам као искусног зналца.

И у политици и у бизнису, али то зависи од човека. Преваре у политици су легитимне, а у бизнису нису. Превару у политици лакше ћу да опростим него у бизнису.

• Што се више никада нисте политички ангажовали, па да, на пример, као ваш партијски друг Александар Вулин, опет будете на власти?

Од 1995. па до 2000. бавио сам се банкарством. У Беобанци сам био специјални саветник за међународне односе тадашњег председника банке Златана Перучића.

После 2000. нисам нашао заједничке тачке са политиком која је вођена. Ја се иначе – не рачунајући наравно СКЈ – никада нисам учлањивао у нечије туђе странке, правио сам своје.

Што се Вулина тиче, ми њега нисмо много озбиљно схватали ни онда, а ја га не схватам озбиљно ни сада. Њега смо увек гледали као неког естрадног политичара који фура фазон Че Геваре. Упознао сам га када смо 1991. основали Савез комуниста – покрет за Југославију.

Увек је имао ту реторику која је за мој укус била екстремна, сирова, на разне начине. Он је напустио ЈУЛ, колико се сећам, због формирања заједничке владе са СРС 1998. године, тако да је његова идеолошка конверзија која се догодила после 15-ак година врло интересантна. Очито да су му критеријуми у међувремену опали. Он вероватно зна зашто се сада свим овим бави. Али ако је он задовољан тиме што ради, онда ја немам никакав проблем.

Свако сам бира своје друштво и своје моралне стандарде – ту мислим подједнако и на Вулина и на Вучића. За тај танго је потребно двоје.

• Нећемо сад о моралу. Јесте ли се чули скоро с Миром Марковић?

Нисам доста, доста дуго. Откад је напустила Србију нисам био са њом у директном контакту. Послала ми је поздраве преко неколико људи који су били у Москви и ја сам јој узвратио на тај начин. То је то, отприлике.

• А били сте тако блиски?

Да, нас двоје и још неколико људи писали смо програм ЈУЛ. Сарађивали смо и раније, крајем осамдесетих на Београдском универзитету, били смо и у том првом руководству Савеза комуниста – покрета за Југославију и кад смо процењивали недостатке те странке, после избора 1993, заједно смо донели одлуку да је потребна нека нова формација и тако је направљен ЈУЛ.

• Онда сигурно знате да ли је она изнела из земље ту количину новца, нешто око четири милијарде долара, за коју се, условно речено, терети.

Не знам да се она терети у правном смислу да је изнела икакав новац.

• Не у правном смислу, него у животном.

Да је тада било толико пара, 5. октобар се никада не би ни десио. Тако да не верујем да је било ичега битног што је могла да изнесе. Колико знам, а бавио сам банкарством, тог лета 2000. године пара готово да и није било нигде у земљи. Уосталом, да је било толико новца, да ли би финансирање Отпора и тадашње опозиције са неких 20 или 30 милиона долара могло да промени режим?

• Опет, причају људи, да Мира Марковић врло лагодно живи у Москви. Од чега?

Питање је шта је лагодан живот. Оно што сам чуо од заједничких пријатеља, који су били код ње, то је један аскетски живот. Не верујем да је живот у изгнанству на било који начин пријатан: не мислим само на материјалне услове него и на режим кретања, комуникацију, немогућност виђања драгих људи и пријатеља. Живот у прогонству је тежак.

• Да ли је и Марку Милошевићу тешко?

Не знам, њега нисам видео дуго. Ни чуо. Још од прошлог века. Ако хоћете да се задржимо на породици Милошевић, у контакту сам релативно често са Маријом. Видели смо се неколико пута кад сам ишао у Црну Гору, чујемо се телефоном. Наш мали ритуал је честитање рођендана, њен је 22. септембра, мој 5. новембра. Она је на Цетињу, месту веома депресивном за мој укус, нарочито у време киша, али сам стекао утисак да се њој тамо допада.

• Медијски феномен је и случај још једног вашег партијског друга и његове телевизије Пинк, која нам је уши пробијала са „ЈУЛ је кул“, а сада то исто, чак и мало појачаним тоном, ради за СНС.

Пинк је увек била Жељкова приватна телевизија. И у време ЈУЛ он је био њен власник, а и сада је. Пинк је увек подржавао режим, а подржаваће га и сутра, кад СНС не буде на власти. После 5. октобра Пинк је исто био прорежимски ТВ. Политике су промениле, али не и Пинк.

Жељко је довео до савршенства тај образац служења властима и до сада је имао три-четири таква циклуса. Али ово му никако није последњи. Жељко Митровић ће пословно наџивети политичку еру Александра Вучића. Чињеница је да је у време настајања Пинка Жељко био члан наше дирекције. Све оно што је Мира Марковић написала у оном писму, у ком га је назвала социјалним и моралним атеистом, тачно је.

IMG_1433335890

Фото: Зорана Јевтић

Претпостављам да је Жељко за ових 20 година нешто научио и да има више пара, па не мора сада да буде у руководству СНС као што је онда морао код нас. Иначе би вероватно био.

• Ви сте му помогли да направи телевизију.

Не, ја сам помогао Марији Милошевић да направи ТВ Кошава. Она ми је другарица. То је данас Пецонијев ТВ Хепи. Тада је Пинк био конкурентски пројекат Кошави.

• Чекајте, зато што је ваша другарица или нечија ћерка или зато што је неко члан дирекције неке партије треба да има телевизију. О чему причамо?

Марија је одлучила тиме да се бави и ја сам јој помогао. Помогао сам јој као што бих јој помогао да отвори продавницу пљескавица да је то желела. Уосталом, ми смо почели да се дружимо много пре него што је њен отац постао председник Србије. Касније на наш однос није утицало то што је он постао председник, нити је утицало то што после више није био. А Жељку нисам помагао, он је вероватно имао неке друге помагаче.

• Кад смо већ код ваших партијских другара, ту је била и Зорица Брунцлик?

Јесте. Мислим да је била и члан странке. Било је најава по медијима да је и наш кандидат за министра културе, али мислим да је то урбана легенда. Не сећам се да смо о томе расправљали, а могуће је да су им, после мог одласка из руководства, мало пали критеријуми. Међу тим јавним личностима из естрадног света био је и глумац Десимир Станојевић из серије „Породично благо“, онај са псом Симом.

• Сима није био члан ЈУЛ?

Није, али је Сима учествовао на неким нашим промоцијама са Десимиром и деци се то много допало.

• Сећам се те злоупотребе животиња. Него, реците ми колико сте били блиски с Милошевићем?

Слободана Милошевића сам видео неколико пута у званичним ситуацијама, на пријемима. Нисмо непосредно сарађивали, али сам му у неколико наврата преносио одређене поруке из иностранства.

• Какве поруке, где сте их сакривали?

На дан Аркановог убиства, 15. јануара 2000, био сам у Сарајеву и имао разговор у четири ока са америчким генералом Жаком Клајном, тада замеником високог представника у Босни и Херцеговини Волфганга Петрича.

Клајн је оперативно водио целу западну окупациону структуру у БиХ. Желео је да преко мене пошаље поруку Милошевићу и на крају разговора дао ми је један томпус и рекао: „Да би господин Милошевић био сигуран да смо се ви и ја данас заиста видели, покажите му овај томпус. Сетиће се да смо обојица волели ту марку док смо се виђали у току мог мандата у источној Славонији.“ На то сам му одговорио:

„Господине Клајн, да је председник и једног секунда имао дилему о томе, ми се данас не бисмо ни видели.“ Нажалост, нисам сачувао тај томпус.

ij

Фото: Зорана Јевтић

• А наговарали сте Милошевића да да интервју тадашњем директору РТС Милораду Вучелићу.

Наговарало га је више људи јер је он на неки начин био стидљив у односу са медијима. Многи су му говорили да треба да буде присутнији. То је био и мој став. Интервју је дао против своје воље, пошто није волео да се појављује.

• За разлику од Вучића?

То је интересантна паралела. Вучић има ту јаку дозу медијског егзибиционизма, Милошевић се тога клонио. Имао је потпуно другачији приступ. Када је Момчило Трајковић, тадашњи функционер СПС с Косова, одлучио да се отцепи и формира неку своју странку – то је била нека прва јавна сецесија од СПС, Слобини сарадници су били врло узнемирени.

Предлагали су да му се извуче нешто из досијеа, разматрали да ли да га нападну преко Новости или Политике експрес или можда преко писама читалаца. Било је ту много ингениозних идеја, које и данас врло често видимо у пракси. После два-три дана тих најразноврснијих предлога како да се дискредитује Трајковић, Слоба је пресекао:

„Неће бити ништа од тога, пустићемо га да ишчили.“ Баш је тај израз употребио – ишчили. Тако је и било. За шест месеци га се више нико није сећао. Али било је и тих деведесетих људи који су трчали по свим медијима.

• Кога бисте издвојили?

Војислав Шешељ је увек то волео. Он је трчао за медијима, ту је градио своју каријеру контроверзне јавне личности, а тај начин понашања задржао је и данас. Доста добро је схватао улогу медија у обликовању јавности, стварању те једне лажне представе о стварности. А Вучић је све то од њега научио.

• Колико је то беспризорно појављивање по медијима опасно по Вучића, а колико по нас?

Знате, политичар би требало да зна, ако је довољно вешт, да се одупре тој врсти аутоеротског изазова кад се упали црвено светло на камери или кад види објектив фото-апарата. Вучићу толико присуство у медијима штети јер он заправо нема више ништа ново да каже, тако да се понавља и већ постаје досадан. То је нешто што је наследио од претходника. Тадић је исто тако волео да се појављује у медијима, да се слика у разним бизарним ситуацијама.

• Не баш у овој мери!

Не, наравно, у овој мери. Али све што се сад догађа имало је неке своје рудименте, па је хипертрофирало. Већ тада, а сада са Вучићем посебно, форма и сценографија тих медијских иступања постају значајније од суштине. Гротеска. Обично се форсира бизарна сценографија, од неких фарми до копова, разних природних окружења у којима неко нешто саопштава. То, међутим, није опасно за нас јер увек имамо дугме на даљинском управљачу.

• Џаба даљински управљачи кад је производња афера и медијских хајки премашила прошлогодишњи обрт за сто одсто.

Афера је постала доминантан облик политичког понашања. Тај процес је вишестран, имамо афере које креира власт, односно људи и медији њој блиски, имамо афере које креира опозиција и афере које креирају одређени међународни фактори. Ако поједноставимо причу, ми са обе стране тог замишљеног фронта ходамо по минском пољу и само чекамо да видимо ко ће први да нагази.

Шетамо туда, неко налети на мину, неко не. Све те афере трају веома кратко јер ту нема чињеница које би омогућиле да афера траје дуго, а поготово нема чињеница које би омогућиле неку судску проверу. Онда се афера замени неком новом или се рециклира стара и све то контаминира политички простор, а то одбија многе озбиљне људе да се баве јавним пословима. Има доста озбиљних људи који неће да учествују у тој таблоидизираној стварности.

IMG_1433335821

Фото: Зорана Јевтић

• Ко су ти људи?

У уозбиљавању ове ситуације волео бих да видим Алексу Ðиласа. Он ми је први пао на памет. Волео бих да видим… волео бих да видим… на пример Дарка Танасковића, бившег амбасадора и једног од највећих стручњака за ислам у бившој Југославији. Хм, дуго годинама сам се надао и хтео сам да видим професора Предрага Симића, који је нажалост преминуо крајем јануара. Били смо добри пријатељи.

• Скупили сте тројку, тешком муком, и то тројку која није на окупу.

Није, није, могао бих сад да нађем и још три, али сам покушао да наведем имена која би била типична за профил људи каквих сада нема на сцени, а не да вам саставим целу владу од њих. За то ће време тек доћи.

• Поменули сте неке афере које производи опозиција. Шта је то? И шта је уопште опозиција у Србији?

А нисте питали које су афере које производи власт?

• Немамо толико простора у новинама, тако да се концентришите на претходно питање.

Има афера које су ванбрачна деца власти и опозиције. Заједнички их производе и свака страна им даје неку врсту посебног шмека. У том рашомону добијемо различите углове гледања на исти чињенични склоп. На пример, „Београд на води“. У тој тачки имате занимљив феномен: људи стопроцентно тврде да ће тај пројекат успети, без икаквог доказа.

Дакле, на реч. Или стопроцентно верују да неће успети, такође без икаквог доказа. Нисмо видели никакав бизнис план који би озбиљно дао анализу изводљивости ко ће да купи толико квадратних метара пословног простора кад имамо већ толико непродатих. Да ли постоји довољна страна тражња или не? Уместо озбиљне расправе, ми опет имамо аферу која је нужно политизирана, а ниједан економски пројекат не би смео да буде политизиран.

• Не рекосте ко је данас опозиција у Србији.

То би требало да вам кажу они који тврде да то јесу. Они сами морају да одговоре да ли желе стварно да мењају владајућу парадигму или се само кандидују да буду Вучићеви чиновници.

Сад се снага опозиције одмерава тиме колико ће аутобуса људи довести на неки митинг, је л’ то две хиљаде, горе или доле. Владајућа странка се заносила идејом да направи свој митинг, сигурно би и они скупили неке своје аутобусе. А искрено да вам кажем, ја се нећу опредељивати на основу тога ко је скупио више аутобуса.

А после дуго времена, прве контуре озбиљног политичког пројекта видео сам у том новом програму који је недавно понудио Борко Стефановић. У њему сам препознао доста вредности које и сам делим, пре свега антифашизам и идеју окупљања у шире заједнице на Балкану.

• Један од најдуготрајних јавних прогона тренутно је ово што доживљава Саша Јанковић. Да ли вас то брине?

Мене то подсећа на случај хумореске „Војко и Савле“, која је објављена у Политици уочи Осме седнице и сукоба у Савезу комуниста Србије. У оба случаја имамо злоупотребу информација из безбедносног сектора. Чињеница је да је након афере са хумореском „Војко и Савле“ Душан Ступар, тадашњи шеф Службе државне безбедности Београда, смењен.

Мислим да ће и после афере са Сашом Јанковићем неко ко је злоупотребио документа из досијеа морати да одговара. Та имена ће се обзнанити. Потпуно је неприхватљиво да се полицијска документација користи у политичким обрачунима. То је опасан преседан. Ако се сада не санкционише прецизно и јавно, некоме може да падне на памет да то понови с неким другим државним функционером, било из ове или неке следеће власти.

Ми се овом афером враћамо у 1987, у време Војка и Савла и понашамо се као да се ништа у међувремену није десило, а цео свет је напредовао. Мој утисак је да смо џаба потрошили 30 година.

• Да ли верујете да би тај полицијски документ, или како год се то звало, могао да буде злоупотребљен без знања премијера?

Не знамо који је то документ и одакле је изнет. Вучић има доста конфузних изјава о том случају, као што има и о неким другим случајевима. Он је политички одговоран, чак иако није дао тај налог. То није смело да се деси. Он је на крају са Јанковићем разговарао и то је најпаметније што је урадио у току целе те афере.

Демонтажа функције заштитника грађана, коју Јанковић тренутно обавља, у ствари је демонтажа државе у којој је на челу извршне власти сам Вучић. На неки начин, овом афером Вучић сече грану на којој седи. С друге стране, да се вратим на паралелу Милошевић-Вучић, у том медијском смислу, за разлику од Момчила Трајковића, који је ишчилео, Саша Јанковић је добио фантастичну рекламу.

За њега сад знају људи који никада нису чули за заштитника грађана.

• Знате шта је мене уплашило? Ви! О томе шта сте радили деведесетих мислим све најгоре, а сада, деценијама касније, на друштвеним мрежама износите неке здраворазумске и прилично критичке ставове. Помислио сам: Јесмо ли дотле дошли да Чичак буде опозиција?

Ако мислите на институционално деловање, преко неке странке – нисам опозиција још увек. Ако мислите на критичко мишљење према владајућој партији и начину на који она управља државом – јесам. То је политика која није добра јер није успела да нађе себе, да направи свој идентитет, па стално лута између интереса који се диктирају споља и ограничених средстава која има на располагању, и материјалних и људских.

То је политика без икакве идеологије. Тешко да ћемо се сетити да је у историји постојала партија која је покушавала да помири и републиканце и монархисте, и четнике и партизане, и популисте и тржишну привреду, и Европску унију и Русију… Она покушава да наметне монопол на тумачење прошлости, управљање садашњошћу и обликовање будућности. Типичан пример синкретичке идеологије био је Перон у Аргентини или Франко у Шпанији.

Знам да Вучић више воли да СНС пореди са Аденауером у Немачкој, али и ту постоји једна фројдовска омашка: Аденауер је, у суштини, био комесар англоамеричких окупационих снага. Основни проблем је да такве идеологије нису никада могле да обезбеде мобилизацију друштва.

• Шта заступају ови људи код нас, сада?

Ништа, или свако од њих заступа понешто. Неки су много за западне вредности, други за Русију и тај неки корпус вредности, а то не може да омогући ефикасну политику јер је толико међусобно супротстављених циљева.

Они кувају неки паприкаш где свако убаци у шерпу неку количину меса или поврћа која је остала у фрижидеру, да се не баци. Нема озбиљне политике без одређене идеологије, која мора бити поштено и јасно презентована, па се неко са њом слаже, а неко не.

Онда идемо на неке изборе, с времена на време. Наполеон је лепо рекао: „Револуција је идеја која је нашла своје бајонете.“ Код нас се сви баве бајонетима, а нико идејама.

• Веома сте добро обавештени, све пратите, све знате, већ деценијама. Не могу да сте отмем утиску да имате блиске контакте са безбедносним службама?

Питање је мало непрецизно.

• У праву сте. Јесте ли ви сарадник неке службе?

Морам да вас разочарам. Знам и за ту урбану легенду, али никада нисам радио ни за једну службу, ни нашу ни страну. Међутим, добро познајем велики број функционера, и бивших и садашњих, разних обавештајних служби, и наших и страних, из разних земаља. Сигурно више од десет. Са некима сам и приватно постао добар пријатељ.

• Нисте ни свесни који бисте постали цар да сада изговорите та имена.

Не могу да вам говорим њихова имена, ни земље ни институције, поготово кад је реч о активним обавештајцима. У последњих 20 година сам се с многима дружио, размењивали смо мишљења и информације, али је то увек била двосмерна улица. Колико сам ја користио информације које сам од њих добијао, а колико они моје, колико сам ја био њихов сарадник, а колико они моји – то је тешко проценити.

Нарочито кад ти односи трају годинама. Али ја сам то све више сматрао неком врстом хобија или професионалног изазова. Из разговора два човека обојица сазнају један о другом понешто. Те контакте сам нарочито користио деведесетих. Сећам се да сам онај план З-4, о статусу Републике Српске Крајине, добио пре него што је био званично предат нашим властима.

Неколико месеци уочи бомбардовања 1999. упознао сам Туђмановог сина Мирослава, који је тада био шеф њихове обавештајне службе, па ми је на једном скупу у Енглеској рекао: „Пази, ови ће вас да бомбардују.“ Последњи пут сам био крајем јануара ове године у Енглеској, када смо расправљали о последицама украјинске кризе и новој стратегији према земљама европског истока, укључујући и Србију.

• У ком својству сте били тамо?

У личном својству. Био сам позван.

• Ко вас је позвао?

Организатори. На последњем састанку у Вилтон парку било нас је 54 из 26 земаља. Ту су били политичари (владајући и опозициони), дипломате, обавештајци, банкари, бизнисмени… Седели смо три дана и расправљали о ефектима руско-украјинске кризе и о њеним последицама на земље тзв. прве линије, некад би се то рекло „санитарног кордона“.

То је била врло слободна размена мишљења, јер нико није могао да буде цитиран, а сви смо имали користи, пошто смо чули шта ко мисли. Био сам на доста таквих састанака у последњих 20 година, не баш сваке године. Али то није сарадња са службама, то је нека врста коришћења служби, односно њихових фондова у мери у којој је то могуће.

• Нешто вам се глас променио?

Не. Ми дефинитивно преувеличавамо значај служби као институција јер оне готово нигде, не само код нас, не могу да зауставе главни магистрални ток или историјски процес догађаја. Оне могу да утичу да се он мало убрза или мало успори. Један од критеријума који разликује паметне или глупе обавештајце, или функционере служби, јесте да они паметни знају да историју не могу да мењају, да се лидери мењају а држава остаје, али да могу помоћи да нека будала не уради нешто што ће имати последице по све.

Од 2000. године до сада ми смо имали неколико крупних персоналних промена у политичком врху Србије и ниједну од тих промена службе нису зауставиле. А нису ниједну ни аранжирале. Нити мислим да ће то икада више моћи да раде.

• Ваша мајка је Ранка Чичак, контроверзна новинарка. Какво је то било детињство?

Е, сад и ви са тим питањима. Детињство је било веома давно. Али цело окружење је било много једноставније. Ишао сам у Основну школу „Дринка Павловић“ у Косовској, па у Пету београдску гимназију код Ташмајдана. Недавно смо имали и 35 година матуре.

Све до одласка у војску живели смо лагодан живот, егзистенцијални проблем била је непозната реч, а онда су деведесете била нека врста психолошког шока. А сад, живот са мајком новинарком, није то нека тема, она се бавила тим вашим новинарским пословима, ја својим, политичким, касније банкарским и пословним.

Нисмо ми то никад мешали. Није то нешто на шта су људи обраћали пажњу. Ви сте први који ме то питате.

• Како сте поднели њено хапшење 1982. због тадашње „свињске афере“, у коју су дубоко биле уплетене службе безбедности?

Тада сам завршавао прву годину факултета. То јесте било трауматично искуство, али тада није било таблоида, није било толико тога у јавности, није било насловних страна, тако да је то прошло. Она је после наставила да се бави новинарством.

• Ви сте хладни као шприцер док причате о томе, као да вам мајка није била у затвору и као да није било гласина да је себи покушала да пререже вене.

Како да вам кажем, и затвор је за људе. Она је то добро поднела, пре свега зато што је у питању било политичко суђење, тада се то звало вербални деликт, и све време је задржала присуство духа. Занимљиво је да је и њен деда, мој прадеда, Милан Станојевић, био кратко у затвору непосредно пред Мајски преврат 1903. године јер је финансијски помагао заверенике. Изгледа да нам је та склоност ка рушењима режима свима у породици наследна…

• Јесте ли бар ишли у посету?

Да, наравно. То вам је као кад се неко разболи па му идете у посету. Увек бих више волео да ми долазе у посету у затвор него у болницу.