Прочитај ми чланакДа ли ће политика према Русији бити једна од области над којима ће Трамп желети да задржи непосредну оперативну контролу?
Древни кинески филозоф Сун Кинг Зи једном је написао: „Ако не разумеш вођу, само посматрај његове помоћнике и наћи ћеш одговор“. Нажалост, мудри савет уваженог учитеља Суна мање ће бити од помоћи ако покушате да објасните вероватни правац деловања који ће Трампова администрација заузети у дефинисању будућег курса америчко-руских односа. Тешко да некога нису изненадиле контрадикторне и међусобно конкурентне поруке које се чују из Трампове Беле куће.
Конкретно, лични ставови врховног команданта и очигледан ентузијазам за проналажењем начина да се поправе америчко-руски односи – тако што би се идентификовале области у којима је могућа сарадња и смањио број тема око којих постоји неслагање – не одражавају и ставове виших чланова његовог тима за националну безбедност, који остаје далеко пажљивији и обазривији.
Прво је приликом састанка са руским министром спољних послова Сергејом Лавровим државни секретар Рекс Тилерсон био далеко опрезнији од председника, приметивши да ће САД „размотири са Русијом где можемо пронаћи области практичне сарадње“. Обраћајући се својим НАТО партнерима, министар одбране Џим Матис такође је одбацио предлог заједничке америчко-руске активности, посебно у Сирији, наводећи да САД „тренутно нису у позицији да сарађују“ са Русијом на таквим питањима. Тачно је да сви високи званичници понављају обећање да ће САД настојати да побољшају односе са Русијом, али, као што је неко од аналитичара злурадо приметио, суштина реторике коју користе многи владини званичници – цивилни и војни – делује непромењено у односу на период Обамине администрације.
ПЕНС ГОВОРИ ЈЕДНО, ТРАМП САСВИМ ДРУГО
Додатно забрињава кад и остали саговорници америчке владе – не само Кремљ већ и други регионални актери, савезници и партнери – покушавају да схвате какви ће бити планови нове администрације. Ово указује на проблем који сам у прошлом броју National Interest-а издвојио као нешто о чему ће нова администрација морати да поведе рачуна приликом састављања национално-безбедносног тима – ко је, осим самог председника, овлашћен да износи његове ставове и говори у његово име?
На пример, приликом недавног пута у Европу, потпредседник Мајк Пенс је јасно ставио до знања да, пружајући америчку подршку трансатлантском савезу, говори у име председника Трампа – али та уверавања очигледно и даље буде сумњу код једног дела Европљана. Они указују на Трампове јасно изнесене предизборне ставове у којима он Русију сматра потенцијалним партнером у борби против тероризма, док резервисано говори о такозваним савезницима који експлоатишу САД у сврху остварења својих безбедносних потреба.
Пенс, Матис, Тилерсон и други истакнути чланови национално-безбедносног тима и даље наглашавају дугорочност америчке привржености својим европским савезницима, укључујући Балтичке државе и савезнике из Источне и Централне Европе; понављају ставове Обамине администрације да је Крим део украјинске територије; и настављају да руске активности широм света описују као агресивне и дестабилизујуће.
Нико није прихватио нови приступ или неку врсту Бечког конгреса за 21. век. Истовремено, посматрајући политичку климу у Конгресу, где су резерве према Русији један од последњих преосталих двопартијских консензуса, политички тим би могао с правом посаветовати председника да не држи сва јаја у руској корпи или да се не излаже ризику да Конгрес зада велики ударац његовом председничком угледу озакоњивањем политике према Русији. Због тога су пред америчком политиком три могућа пута.
Први је да, упркос личним ставовима о Русији, Трампов тим на крају прихвати да услиши жељу председника. Није необично да се високи званичници не слажу са председником или једни са другима о политичким питањима, али да и даље остану лојални врховном заповеднику и извршавају планове и стратегије након што он донесе одлуку. На крају крајева, упркос енергичној и врућој дебати о побуни у Авганистану и питању да ли интервенисати у Либији и Сирији, ниједан високи званичник Обамине администрације који се залагао за ставове супротне онима који су на крају превладали није се повукао или поднео оставку. Слично томе, ако ове године председник Трамп буде имао позитиван и продуктиван билатерални састанак са Путином, у којем би њих двојица брзо постигли договор о низу проблематичних питања, Трамп ће придобити свој тим или ублажити њихову тренутну скепсу.
Друга опција је да ови званичници наставе да верују како ће, једном кад буде упознат са истим чињеницама и анализама у које су они имали увид, председник схватити да су неки од његових ставова према Русији били наивни и недовољно дефинисани, те да ће временом све више прихватати тврђи курс према Русији и Путину. Могао би то да уради из личних убеђења или због рачунице да ће неки још важнији делови његове домаће политичке агенде бити угрожени ако се по питању Русије буде супротстављао свом тиму, који ће имати значајну подршку конгреса и бирократског апарата. У овом сценарију би политика САД према Русији била враћена на периметре постављене у периоду другог мандата Џорџа В. Буша и Обамине администрације, без већих помака ка побољшању односа.
КАД СЕ ПРЕДСЕДНИК ДИСТАНЦИРА ОД САВЕТНИКА…
Последња опција је да председник дође до закључка да је „вашингтонски естаблишмент“ неспособан за ново и свеже промишљање о Русији и да се окрене људима ван владе за стварање одвојених канала повезивања са Путином и Кремљом, као и за идеје и савете. Сви председници су у одређеној мери одржавали такве везе – сетите се констернације у америчкој администрацији кад је обзнањено да је ауторка и историчарка Сузан Маси директно саветовала председника Роналда Регана у односима са Русијом (на слици испод).
Трампова мрежа директора и пословних сарадника широм света обезбеђује му адресар људи који би лако могли да се нађу у улози незваничних председничких изасланика и саветника. Поред тога, за оне који ће тврдити да би ти људи били блокирани од формалних чувара у Вашингтону, Трампова мрежа би могла да обезбеди различите форме приступа. Цела прича око Коеновог и Артеменковог мировног плана за Украјину садржи све елементе које би ова опција захтевала: неконвенционални приступ горућим безбедносним проблемима, незваничне актере и покушај да се председнику приступи директно, заобилазећи стандардне процедуре америчког политичког режима.
Иако не делује да је председник лично иницирао или подржао овај подухват, да ли је ово можда приступ који ће разматрати у будућности? Ако је одговор позитиван, да ли би председник био спреман да на њему истраје и ако то подразумева знатне политичке трошкове? Како би ово утицало на кохезију његове администрације?
Николас К. Гвоздев је дописник „The National Interest“-а и виши сарадник на Институту за спољнополитичка истраживања
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
