Прочитај ми чланакВеома су мале шансе да Међународни суд правде прихвати ревизиони захтев у спору између БиХ и Србије, а извесно је да и само иницирање ревизије на изразито противправан начин драстично квари односе две државе
Међународни суд правде је пресудио 2007. да Србија није крива за геноцид у БиХ, нити је помагала у извршењу злочина, а да извесну одговорност сноси зато што није учинила све што је могла да спречи геноцид. Оваква одлука је разочарала део власти у Сарајеву, мада ни Србија није имала разлога за одушевљење, јер иако је у тешким околностима избегла тежу судску заблуду и осуду која би била крајње неправична, веома је проблематично и то што јој се пребацује да није спречила геноцид, када се, на пример, зна да је велики број Муслимана из Сребренице спас нашао управо бекством преко Дрине у Србију.
Фото: мц.рс
Бранећи се у Хагу, Србија је оспоравала и квалификацију злочина у Сребреници, позивајући се и на ставове неких светски признатих стручњака за међународно кривично право попут професора Вилијама Шабаса који тврди да је употреба речи геноцид за злочин у Сребреници погрешна и „екстравагантна”. Међународни суд правде се у овом погледу потпуно ослонио на претходне ставове Хашког трибунала и није уопште ни покушао да доведе у питање исправност те правне квалификације, мада, наравно, Србија није негирала да се свакако ради о тешком злочину. Квалификацију осталих злочина који су у тужби БиХ такође означени као геноцид, Међународни суд правде није прихватио, као што то није учинио ни Хашки трибунал.
Тужба БиХ је поднесена још током трајања грађанског рата и првобитно је била усмерена против СРЈ, а касније фокусирана само на Србију, што је правно посматрано спорно, као што је веома спорно и то што Србији својевремено није признато право да за агресију тужи поједине државе чланице НАТО-а, јер је Међународни суд правде сматрао да СРЈ 1999. није била чланица УН. Изгледа да се Србији континуитет у односу на Југославију признаје само када је тужена, а не и када покушава да тужи.
Против пресуде Међународног суда правде, који суди државама, не постоји право жалбе. Само се под веома строгим условима може тражити ревизија пресуде. То је у пракси веома ретко. Такав захтев се може поднети у објективном року од десет година, али у оквиру субјективног рока од шест месеци од сазнања за нове релевантне чињенице. Неколико дана пре истека десетогодишњег рока, крње Председништво БиХ, тј, бошњачки члан тог тела, најављује подношење ревизионог захтева. Познаваоци овог случаја су сагласни да нема нових битних чињеница, па ни у поступку који се у Хагу води против генерала Младића. Чак и да су у том поступку изнесене било какве нове чињенице од битног значаја, оне су до правноснажне пресуде на нивоу тужиочеве хипотезе, јер и за генерала Младића важи претпоставка невиности, а њему још није изречена ни првостепена пресуда.
Посебно је бизарно питање овлашћења за иницирање ревизије. Они који пошто-пото желе ново „међудржавно парничење“, служе се неком врстом „правног шибицарења“ и надриписарског трика, тврдећи да овлашћење својевремено дато заступнику БиХ да поднесе тужбу аутоматски важи и за подношење ревизионог захтева. То је бесмислено. Шта би било да је, не дај Боже, босански агент преминуо? Ко би наследио „право“ иницирања ревизије ? Озбиљније је питање уставноправних механизама БиХ као неке врсте конфедерације у којој се ни једно битно питање не може решити без консензуса три народа.
Српски и хрватски чланови Председништва БиХ су изричито против иницирања ревизије. То не спречава бошњачког члана који сматра да се не треба држати права као „пијан плота“ јер га „обавезују жртве и правда“. Званичници Србије су више пута изражавали жаљење због злочина у Сребреници. То изгледа, није деловало „лековито“ на оне који се сматрају „ексклузивним жртвама“, без трунке сопствене кривице. Жртава је било на свим странама током грађанског рата у БиХ, а било би добро и да се сетимо речи чувеног индијског судије Пала, који је издвајајући своје мишљење на суђењу у Токију у односу на питање о јапанској агресији, мудро закључио да је „рат сам по себи највећи злочин“. Највећи злочинци су они који су у БиХ потпалили пламен ужасног грађанског рата.
Веома су мале шансе да Међународни суд правде прихвати ревизиони захтев у спору између БиХ и Србије, а чак и да се то неким чудом деси, скоро да нема шанси да се донесе другачија пресуда него пре десет година. Обрнуто, извесно је да већ само иницирање ревизије на изразито противправан начин, обесно и острашћено, драстично квари односе између Србије и БиХ и, што је посебно опасно, додатно трује међунационалне односе у самој БиХ.
Професор Правног факултета Универзитета у Београду
