Прочитај ми чланакЧуди ли некога да је баш Ројтер донио вијест, како зли Срби подводе дјецу избјеглица богатим педофилима и то по цијени од 2000 евра? Надам се да се нико више томе не чуди јер антисрпски курс, код западних медија као и влада, још увијек постоји. Мада је био на кратко успаван, па је изгледало да више не постоји, све су прилике да ће се поново пробудити.
Ројтер је извијестио, а „слободни“, „независни“, „демократски“ медији су додали понешто па је прича заокружена. Зли Срби подводе јадне дјечаке, који су од сличне праксе побјегли из Афганистана, богатим педофилима који су такође, по свему судећи, Срби.
Није немогуће да се десило да монструми у људском обличју посегну за дјецом избијеглицама, али смије ли се за тако нешто оптуживати цијели народ?
Смије наравно, кад су Срби у питању, све је дозвољено јер такав је тренд већ од 1990 године, а на жалост то није први пут у историји нашег постојања да се на нас западни медији острве, мада је свакако најинтезивније клеветање нашег народа било баш између 1990 и 2000 године двадесетог вијека.
Неупућени обично мисле да је антисрпска пропаганда новина и изум из деведесетих година двадесетог вијека, а на жалост, истина је, да је постојала већ и у вријеме Првог српског устанка. Свакако, не можемо да поредимо идиотлуке које су писали енглески новинари почетком деветнаестог вијека, како Срби кивни на Турке због вијековног ропства, поједу свакодневно по пет-шест турских паша што куваних што печених, са оним што се дешавало у последњој деценији прошлог вијека.
Историја се понавља почетком двадесетог вијека, тачније у вријеме Балканских ратова. Опет Енглези, ко би други, пишу у својим новинама о канибалима Србима који једу труске жене и дјецу.
Поучен тим примјером краљ Петар Карађорћевић Ослободилац позива из Швајцарске познатог криминолога др. Арчибалда Рајса да утврди и евидентира чињеница на ратишту, да нас опет „пријатељи“ као и непријатељи не би проглашавали канибалима.
„Пријатељи“ су престали да нас пљују јер смо им силом прилика и на сопствену несрећу били савезници, али су то непријатељи и „неутрални“ Швајцарци још како наставили. У „неутралној“ Швајцарској, клеветама предњачи познати циришки лист „Ноје Цирхер Цајтунг“. Новинари се понашају као њемачки и аустријски саборци, а не новинари, па између редова позивају на линч др. Арчибалда Рајса који се дрзнуо да, премда је њемачког поријекла, прода своје услуге „балканским цигојенерима. Ово последње није из поменутог листа него је изум познатог хрватског писца Мирослава Крлеже, чија дјела смо морали да читамо у средњој школи.
Антисрпски курс је изгледа давно одређен, па се медији кад затреба, само присјете тог курса и наставе тамо гдје су стали, па је оно што се дешавало деведесетих година двадесетог вијека наставак оног што је било зацртано већ почетком истог, ако не и много раније јер не знам да ли можемо да идиотлуке из енгелске штампе са почетка 19 вијека узмемо као почетак или почетак треба тражити још негдје 1054, када је хришћанство поцијепано на православље и католичанство?
Деведесете године прошлог вијека су нас који смо тврдили да имамо више доктора наука него много већи и бројнији Нијемци, затекле неспремне и било је више него очигледно да немамо ни знања ни памети. Да само имали знање супроставили би смо се успијешно моћној пропагадној машинерији која нас је мљела, а да смо имали памети платили бисмо бисмо фирме специјализоване за односе са јавношћу, као што су урадили наши непријатељи.
Фирма Рудер & Фин је урадила фантастичан посао за Хрвате и муслимане, па су Хрвати који би са правом требали да носе жиг почионица геноцида у Другом свјетском рату постали жртва, а муслимани у чијим редовима су се борили исламски фундаменталисти, а такав је био и сам њихов вођа Алија Изетбеговић, су постали нови Јевреји јер је над њима тобоже извршен геноцид.
Да само имали знања и памети успјели бисмо, премда то не би било лако, да побијемо лажи које су свакодневно фабриковане читаву једну деценију, а данас су мрља на нашем образу јер се нико није потрудио да каже истину. Чак и онда када је истина утврђена, чуло ју је мање људи него лаж која је боље и чешће лансирана. Написао само још давно у мом првом роману „Луди вјетар – Сербиан Гиголо“, да се оптужница дуже памти него одбрана, односно да се медијска лаж дуже памти него демантовање исте.
Стахујем да је Ројтерова вијест о злим Србима који подводе дјецу избјеглице богатим педофилима прва ласта у новом медијском походу на Србе и Србију, а такође страхујем да још увијек немамо ни знања ни памети и да ће нас поново самљети пропаганда машинерија, док ће нам непријатељи уз подршку „напредног и демократског запада“ уништити и оно мало што нам је остало.
Већ видим нове Гутмане, Роудсе, Аманпуре како се ките Пулицеровим наградама стеченим на фабриковању лажи о Србима као последњим европским варварима који не презају ни од чега па чак ни од експеримената над заробљеним непријатељима односно њиховим женама.
Док сам жив нећу моћи да заборавим тврдњу посланика у њемачком парламенту Шварца да српски љекари усађују псеће ембрионе у материце муслиманкама у Босни.
Као ни изјаве министра одбране СР Њемачке, Рудулофа Шарпинга који је 1999 у више наврата без стида изјављивао да се Срби сладе на роштиљу печеним фетусима извађеним из албанских жена и играју фудбал одсјеченим албанским главама. Како таква пропаганда дјелује на обичне људе у западној Европи и шта доживљавају Срби који тамо живе описао сам у романима „Студио Европа“ и „Рањени вук и Рањени вук 2“, али ми се чини да никад неће бити довољно понављати, па пишем поново и писаћу о томе све док могу да то чиним.
Ројтер, убијеђен сам, најављује нову хајку на Србе која може почети већ сутра, али може проћи и неколико мјесеци до тога, а ми не смијемо да је дочекамо успавани као прије више од двије деценије, када смо нијемо гледали како нас демонизују на сваком кораку.
Сјећам се одлично да су швајцарски медији каснили читав дан за њемачким медијима, али се њихови извјештаји нису разликовали од извјештаја њиховог моћнијег сусједа. Долазио сам у то вријеме на посао раније од осталих радника да на миру попијем кафу јер јутарњи коментари јучерашњих вијести су били свакодневница. Људи су само понављали оно што су видјели и чули на телевизији или прочитали у новинама, а мени се чинило да ми забијају отровне бодеже у груди. Покушавао сам да објасним, барем онима са којима радим, да су то све лажи фабриковане од стране фирми које се баве односима са јавношћу, али нисам имао успијеха.
Залуд је било што сам им објашњавао како функционише манипулисање јавношћу које је осмислио Едвард Бернез и први значајније употријебио нацистички злочинац Јозеф Гебелс. Гледали су ме блиједо и одмахивали главама јер за првог нису били чули, а са другим за којег су чули смо свеједно ми Срби били изједначени, односно са нацизмом којем је служио. Ми који смо били жртве нацизма, ништа мање од Јевереја у односу на број припадника народа, постали смо преко ноћи страшило Европе, нови нацисти гори од оних стварних нациста под чијим скутом смо скоро истријебљени.
Тих деведесетих се један швајцарски новинар, Ханс Петер Борн, одважио да у листу у којем је био уредник дозволи да се објавио неутрална слика рата у Босни. Већ сутра су зграду у којој се налази сједиште листа Велтвохе опколили демонстранти. Избјеглице из Босне помогнуте бјелосвјетским олошем су демонстрариле против неутралног виђења рата у Босни. Један лаковјерни и првадољубиви Србин је залутао међу њих и добио камену коцку у главу, што ни једне швајцарске новине нису забиљежиле јер се јадним избјеглицама гледало кроз прсте.
Та на крају они су жртве рата у Босни, односно „српске агресије“, па је млади Србин који је залутао међу њих заслужио да му буде разбијена лобања и то смије и мора остати незабиљежено у швајцарским медијима.
Сироти Борн је добио упозорење од директора да му не преостаје ништа друго до да пише како тренд налаже или да тражи други посао. Причала ми је Маргрит Шпрехер тадашња главна уредница листа Велтвохе како је то страшно било бити опкољен у редакцији док на улици стотине људи урлају тражећи правду и истину.
Маргрит је тек након двије деценије прогледала када ме је посјетила на Мајевици, а написао сам тим поводом текст „Мајевички агресори“.
https://facebookreporter.org/2016/12/20/%D0%BC%D0%B8%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%B0%D0%B3%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%BE%D1%80%D0%B8/
Ханс Петер Борн се повукао у своју тишину. Остао је огорчен на „слободу говора“ и „слободне медије“ јер не постоје. Срби му се никад нису захвалили за покушај да неутрално и објективно прикаже рат у Босни. Не, није довољно да му се захвалим ја нити било који други Србин који живи у Швајцарској. Морале су то да ураде државне институције, али на жалост до тога никад није дошло, јер као што већ рекох, нисмо имали знања и памети.
Списак медијских лажи би био толико велики да бих морао написати десетине хиљада страница само да би их набројао, што не могу да учиним, али чиним само оно што могу, упозоравам да нас поново очекује хајка коју не смијемо дочекати неспремни.
У Ветингену, 19. Фебруара 2017
Миодраг Лукић
