Прочитај ми чланакМоји најбољи пријатељи су екстремни навијачи Црвене звезде. Они су без резерве прихватили моју одлуку. Рекли су: „Ако је то твоја одлука и ако те то задовољава, онда је у реду!“ Јер ја и даље остајем онај исти Ненад Ристић.
Двориште четири и по века старе Бајракли џамије у центру Београда, петком у рано поподне увек је пуно верника који закасне да заузму место за молитву. Боси или у чарапама, стоје на углачаном камену и усрдно се клањају као и њихова браћа у вери унутра. И ту, пред широким дрвеним вратима, и под сводовима древног здања буде и старих људи, повијених под годинама и животом, и младића; дипломата неке заливске земље у оделу од енглеског штофа стане уз похабаног пензионера; понегде се види чарапа просењена на пети.
Сви се ти људи складно покрећу у молитви, подижу руке до лица, спуштају се на колена, клањају… С њима се моли витак човек, ни стар ни млад, ни низак ни висок. Налик је хиљадама сличних Београђана. На улици не би привукао посебну пажњу. У џамији, где су сви остали црнокоси и тамније пути, његова смеђа коса је упадљива.
Једног петка прошлог јуна он је на молитву дошао први пут. Стојећи међу осталима, без застајања, гласом који је тек нешто мало подрхтавао од треме и свечаности прилике, изговорио је на арапском: „Ешхеду ен лаа илаахе илла-Л-Лаах, ве ешхеду енне Мухаммеде ‘абдхуу ве ресуулухуу.“
И тог момента, кад је саопштио: „Сам Бог јесте Бог, признајем и сведочим, а Мухамед му је слуга послани“, Ненад Ристић, до тада крштен у православној вери, прешао је у ислам.
ТРАГАЊЕ
У Србији нико не записује колико је православних хришћана прешло у Алахову веру или обрнуто. Или бар не желе да те бројке јавно саопште.
„Број оних који се мени обрате због тога, претежно Срба, не прелази двадесетак годишње“, каже за Њузвик Србија Мухамед Хамди Јусуфспахић, додајући да је већином реч о Београђанима, али да их има и из унутрашњости.
Све и кад се додају остале две заједнице муслимана код нас, по броју конвертита у ислам у односу на укупан број становника Србија се са својих седам милиона житеља налази далеко иза земаља као што су Немачка, Француска и Велика Британија.
Према подацима изнетим у студији коју је 2011. године објавила мултирелигијска група „Судбинска питања“, сваке године у Великој Британији (64 милиона становника) у просеку око 5.200 људи пређе у ислам. У Немачкој (80 милиона) и Француској (66 милиона) тај број износи око 4.000 годишње (на неким интернет порталима навијачког, односно пропагандног карактера, ове бројке су неретко удесетостручене).
Конвертитство је старо колико и конфесије, мада је, по природи ствари и у складу с духом времена, кроз историју превладавало оно под принудом. С развојем масовних медија и промена вере постаје тема џет-сет хроника. Пре пет деценија, тачније 1964. године, велики публицитет добио је светски првак у боксу Касијус Клеј када је примио ислам и променио име у Мухамед Али. Британски поп певач Кет Стивенс исто је урадио 1975. и од тада се зове Јусуф Ислам. Роже Гароди, знаменити француски писац и филозоф, теоретичар марксизма, преверио се 1982, а умро је, „у ахирет се преселио“, две деценије касније као Реџа Гароди. Француски фудбалски репрезентативац Франк Рибери, потомак француских кардинала, иначе ожењен Алжирком, у ислам је прешао 2002. године под именом Билал Јусуф Мухамед.
И Србија има свог „селебрити“ конвертита: Милан Богдановић, писац и књижевни критичар, уредник Српског књижевног гласника, управник позоришта у Новом Саду и Београду, члан Српске академије наука – и отац потоњег градоначелника Београда Богдана Богдановића – пре Другог светског рата примио је ислам и добио име Мефаил. Презиме је задржао. Приликом преласка у ислам, људи обично остављају презиме, а мењају лично име – Милани и Зорани постају Мефаили и Мухамеди, Зорице и Милице постају Фатиме и Сабихе…
Ненад Ристић, стар 42 године, у ислам је прешао пре осам месеци. Име није мењао. Дипломирани је историчар, али ради у туризму, отац седамнаестогодишњег сина, разведен. У петнаестој години је крштен у православној цркви, То је, каже, била и његова воља и воља његове породице. До студија је живео у родном Владичином Хану, последњих двадесет и нешто година становник је Београда. Ово је његова прича:
„До деведесетих година прошлог века однос према муслиманима на југу Србије био је крајње толерантан, готово индиферентан. А од деведесетих, после пропаганде, ратова и свега, то се мења нагоре. Случајно сам из етнички мешовите породице – мајка ми је Бугарка, отац Србин, преци су ми, дакле, расејани широм Балкана, па ми није усађено у тој мери ‘Србин па Србин’. Знате, брак између Бугарке и Србина на југу Србије, због свега што се дешавало током Првог и Другог светског рата, исто је као и брак између Хрватице и Србина 1945. године!
Током студија на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду непрестано сам се сретао с различитим религијама. На крају крајева, ако хоћете да се бавите науком, ваша је обавеза да се упознате с различитим верским текстовима и књигама. Доцније, почео сам да радим као туристички водич и тако сам упознавао муслимански свет, радио сам у Турској и Египту. Кад сте у Србији, без обзира на окружење у којем одрастате, не можете да избегнете извесна предубеђења. Тако је било и са мном. Тек у непосредном сусрету с људима чија је религија ислам видите да је њихов начин живота другачији него што сте мислили и схватите да неке ствари прихватате.
Не могу да издвојим један тренутак и кажем – е, тада сам одлучио да пређем у ислам! То је процес, трајао је неколико година. Нисам у том периоду често ишао у цркву, али одлазио сам, тражио сам пут ка Богу и поредио верске текстове. Знате, у Београду има много таквих као што сам ја, који добро ишчитају све што у Старом и Новом завету и Курану пише, којима за то нису потребни тумачи и, када нађу своју истину, оно за шта мисле да је право, када су потпуно убеђени, тада одлучују да промене веру. Тако и ја, кад сам дошао до тачке да сам схватио о чему се ту ради, одлучио сам.
Мој прелазак у ислам заправо је помирење с Богом и прелазак на прави пут. Тешко је то у данашњем потпуно рационалном свету објаснити. То је заправо дубок порив у самом човеку да нађе мир с Богом и, самим тим, мир са самим собом.
Урадио сам то у зрелим годинама, не из младалачког хира. И имао сам потпуно сређен живот тада, ни од чега нисам бежао. Од супруге, програмера, развео сам се седам година раније, па религија ни на који начин није имала везе с тим. Имамо дете које нас и даље повезује, али и сопствене животе. Бивша супруга није коментарисала моју одлуку, а син је, кад сам му саопштио, само рекао: ‘Добро.’ Да је то само моја ствар. Код нас у породици, ако имаш проблем, сви скачемо да помогнемо, а остатак живота само је твој.
Ја сам потпуно слободан и свестан себе и ничија реакција ми није битна.
Моји најбољи пријатељи су екстремни навијачи Црвене звезде, са свим позитивним и негативним значењем тога. Они су без резерве прихватили моју одлуку. Рекли су: ‘Ако је то твоја одлука и ако те то задовољава, онда је у реду!’ Јер ја и даље остајем онај исти Ненад Ристић, иста сам она личност, не мењам се. И то је то.
Ако прелазите у ислам као свесна особа, ако сте свесни у шта идете, нећете се екстремно променити, нећете постати тамо неки бомбаш или било шта…
Сви моји пријатељи знају, ја сам им рекао, и сада се шалимо на рачун тога – у Србији је већина људи отворена, толерантна, прихвата ново и другачије, али је погрешна слика створена на основу понашања мањег, екстремног њеног дела.
Знам још неколико особа сличних мени, али они ислам не практикују отворено, не експонирају се. Двојица су лекари, има правника… То су људи свесни себе, остварени на сваки могући начин. Имам и једну добру пријатељицу, виђамо се или се бар чујемо сваког дана. Већи је муслиман од многих који су рођени у тој вери, боље познаје Куран и остале верске текстове, али она није и формално прешла у ислам. Каже: ‘Не треба ми нико између мене и Бога!’ Она је дубље у исламу него многи који се клањају у џамији. Не покрива лице, живи нормално.
Променио сам начин исхране, и могу да вам кажем да ми ништа не недостаје. Нисам учио арапски језик, не знам га, познајем само оно неколико фраза неопходних за праћење молитве. Уосталом, Бог не говори арапски, он говори све језике. Због посла не стижем да клањам свих пет пута дневно. Клањам два-три пута и петком обавезно. Кад уђем у џамију и клањам, осећам се одлично!“
