Прочитај ми чланакЈапану и Европи заједнички су демократски системи, висококвалитетно здравство, динамична предузећа, али заједничка им је и склоност ка депресији, самопосматрању, анксиозности и обузетост собом. Зато можда не треба да чуди то што се западна култура страха проширила и на Јапан. У Северној Америци, благи оптимизам и изузетан економски и социјални учинак земље каква је Канада више има везе с надом нових Азијаца него са зебњама њеног моћног суседа САД. У самој Азији, на континенту наде, постоји највећи проценат сиромашних.
Можда звучи као провокација, али свет у којем живимо није у потпуности могуће разумети ако не узимамо у обзир и не разумемо његове емоције. То тврди Доминик Мојси, професор у Паризу, Варшави и на Харварду, један од оснивача Француског института за међународне односе у својој књизи Геополитика емоција: Како култура страха, понижења и наде утичу на обликовање света? (Цлио, 2012).
Емоције су попут холестерола, каже Мојси, постоје и добре и лоше. Како се свет радикално мења, мењају се и емоције нација. По њему, три кључне емоције су страх, нада и понижење јер су уско повезане с појмом поверења, а поверење представља кључни фактор у начину на који нације и народи одговарају на изазове с којима су суочени, као и како се односе једни према другима. Страх је одсуство поверења — плашите се садашњости и очекујете да будућност буде још опаснија. Нада је показатељ поверења — заснива се на убеђењу да ће сутра бити још боље него данас, и много боље него јуче. Када је контраст између идеализоване прошлости и фрустрирајуће садашњости превелик, превлада понижење.
Од Платона до Хобса, од Канта до Хегела, филозофи су увек наглашавали улогу и значај класичног концепта страсти насупрот марксистичком појму класног интереса. У ери глобализације емоције су постале незаобилазне у разумевању сложености света. Глобализација можда и чини свет равним, како је написао Томас Фридман. Али га чини и много страственијим. Русију, како каже, мање занима у шта ће се свет претворити од сопствених емоција моћи, а појам демократије је опасно девалвирао откако га је администрација Џорџа Буша прекомерно употребљавала. Емоције су на међународној сцени у први план можда поново дошле делом и зато што Запад више не може да се ослања на своје вредности ни на опадајућу економску надмоћ, те на глобалне промене реагује с одређеном горчином и у жељи да сопствени драгоцени отворени свет заштити од непријатељских сила.
Глобализација изазива несигурност и покреће питање идентитета. У доба Хладног рата није било никаквог разлога да се питамо ко смо. Одговор је био очигледан на свакој географској мапи. Али у свету без граница, који се стално мења, то питање има велики значај. Идентитет је уско повезан с поверењем, а поверење или недостатак поверења изражава се емоцијама, посебно кроз страх, наду и понижење. Слободан проток добара подразумева и слободан проток емоција у политичком смислу, то значи и позитивних и негативних. Тако је тероризам постао мрачно лице глобализације. Терористи су одувек прелазили границе, међутим, новина је утицај револуције у комуникацијама и транспорта на стратегију и тактику терориста.
Сви ти фактори доприносе осећању несигурности, рањивости и страха и зато је 21. век век „идентитета“. Две страсти којима се Спиноза највише бавио, биле су нада и страх, јер се односе на несигурност у оно што нам доноси будућност. Ипак, одређена доза страха неопходна је за опстанак, а нада покреће и даје животну снагу. Чак и понижење у веома малим дозама може да буде подстицај. Некада се геополитика заснивала на веровању у апсолутни географски детерминизам, да географски положај одређује понашање држава и империја. Ако су некад земље биле идеолошки подељене на „плаве, Атлантски савез, и Совјетски блок, црвене, данас је то тешко урадити. Треба ли страх да буде црвене, нада плаве боје или обрнуто, а понижење зелено, боје ислама?
Неке од земаља је тешко сврстати, као на пример УАЕ, кој су географски на Блиском истоку, али у психолошком, економском и емотивном смислу у Азији. Географска збрка није само демографске већ и емоционалне природе. Блиски исток не извози само своје становништво већ и своје страсти. Читава нордијска Европа изнад балтичких земаља више припада култури наде него култури страха. У Северној Америци, благи оптимизам и изузетан економски и социјални учинак земље каква је Канада више има везе с надом нових Азијаца него са зебњама њеног моћног суседа САД. У самој Азији, на континенту наде, постоји највећи проценат сиромашних.
Нада је самопоуздање и она се преселила са Запада на Исток, пре свега у Кину и Индију, земље у којима духовност и религија више нису препрека развоју. Све више њих осећа потребу да буду успешнији за живота, што је протестантски принцип, и не само да желе да сустигну Запад, већ да то могу и да учине. Но, самопоуздање у Азији је селективно. У Кини постоји снажан понос и самопоуздање због онога што она постаје, и онога што је била. Кина данас жели да живи и троши попут Запада, али не и обавезно да живи по његовом уређењу. Њена политичка рањивост види се у реакцијама на потезе Запада, а актуелна комбинација економског напретка и политичке стагнације трајаће све док преовлађује нада, између осталог и нада да ће једном по инерцији дешавања стуштити ту земљу на међународну дипломатску сцену. Индијске унутрашње противречности су у најмању руку подједнако дубоке као кинеске, али, иако пуна недостатака — корупције, система каста, односа према женама, сиромаштво — тамо постоји нада, самопоуздање које се црпи, и веома важан квалитет као што је „прилагодљивост“, која је последица векова недаћа. „Ниједан странац никада неће разумети до које мере је један Индијац ментално спреман да прихвати неприхватљиво.“
Јапану и Европи заједнички су демократски системи, висококвалитетно здравство, динамична предузећа, али заједничка им је и склоност ка депресији, самопосматрању, анксиозности и обузетост собом. Зато можда не треба да чуди то што се западна култура страха проширила и на Јапан. Након што је деценијама био најбољи ђак, сада посматра како „лоши“ добијају боље оцене.
Ако је нада самопоуздање, понижење је немоћ. Јавља се у свим културама и свим друштвима, али кад постоји до извесног степена може да буде подстицај за напредовање у друштву напорним радом. Могуће је тврдити да је прво азијско економско чудо делимично било победоносни одговор на осећања понижења. Јужна Кореја, Тајван… желели су да докажу да могу да буду успешни, као тада Јапан. Ипак, понижење без наде ствара чежњу за осветом која лако прераста у деструктивни импулс „показаћу им шта је патња“. Данас је та култура углавном карактеристика великог дела арапско-исламског света, са заливским емиратима као изузетком.
Постоје бројни разлози за та осећања, али најважнији, први, јесте опадање историјског значаја. Исламско поимање пропасти, које датира још од краја 17. века, добило је током последњег века ново значење. То појачано и продубљено кумулативним утицајем сукцесивних фрустрација — подређености Западу, рушења илузија о независности, стварања Израела као државе, неспособности сопствених лидера који нису улагали ни у образовање ни у будућност — постало је извор фрустрације. Понижење може да буде прикривено из политичких, дипломатских, па и религијских разлога, а чак и фасадом интелектуалне охолости. Као што је рекао сиријски филозоф, једино нерешено питање у вези са будућношћу Европе јесте: „Да ли ће то бити исламизована Европа или европеизовани ислам?“
Однос између ислама и хришћанства значајан је елемент настанка културе понижења. Реч је о двема монотеистичким верама које себе сматрају универзалним, ексклузивним и теже преобраћивању других. Зато је напредовање западне културе и вере на земље које су некада биле исламске значило да муслимани опет нису господари сопствене судбине и историје. С друге стране, данас се број исламских верника широм света увећава, посебно у западним земљама, али његова растућа популарност као религије не умањује осећање понижења међу муслиманима.
Исламска толеранција према другим верама варирала је и бивала већа кад је њихово самопоуздање било јаче од сумње у себе. Тероризам се шири не из редова најсиромашнијих, већ оних око просека, врло често школованих на Западу. Управо култура понижења чини терористичко насиље привлачним за бројне муслимане, а прибегавање насиљу као начин искупљења, иако постоји унутрашњи конфликт између поноса и кривице који бројни муслимани осећају због тих напада.
За муслимане у Европи узрок понижења лежи пре свега у тешком трагању за идентитетом, у таквим околностима примарни идентитет постаје ислам: Ако нисам Француз, на пример, а нисам више Алжирац, зар ми не преостаје само да будем муслиман? У Великој Британији држављани пакистанског порекла имају исту бригу у вези са идентитетом. Арапско-исламско осећање понижења ојачано животом у сиромаштву и изолацији у модерном свету, доприноси осећању историјског пропадања и њиме се храни. Што сте убеђенији да је ваша цивилизација била некад центар света, то јаче понижење осећате због тренутног положаја.
Страх од другачијег потиче и од тога што је и култ појединца основна карактеристика западне цивилизације, а лице оно по чему се међусобно разликује. Зато је сликање портрета било толико значајно за развој уметности на Западу: ако не видимо нечије очи — као у никабу или бурки — та особа и не постоји. Мојси верује да би указивање на расположивост алтернативе, потребне за културну ренесансу Истока, европском исламу дало шансу да постане узор и извор наде за муслимане широм света.
Али страх остаје доминантна емоција на Западу, као реакција на догађаје и осећања на неким другим просторима. Поимање да смо рањиви и да смо изгубили централну позицију у седишту је наше кризе идентитета. Ипак, нужно је имати дозу страха — зец који се не плаши ловца, неће дуго живети. Страх може да буде и извор наде, као што је то био после Другог светског рата када је био одлучујући фактор у стварању Европске уније, страх од поновног јачања национализма до стварања евра.
Међутим, претерани страх почео је да угрожава Запад и његово јединство и способност интеракције са светом. Постоји веза између страха и слабљења демократских идеала — управо је због тога Запад изгубио свој високоморални статус, а тиме и привлачност за друге. Нови циклус страха није почео са 11. септембром, али га је потврдио и појачао. Он се испољава страхом од других, странаца који долазе да освајају нашу земљу, угрожавају наш идентитет и отимају наша радна места.
Посебно поглавље Мојси је посветио изузетно тешким случајевима, јер се те земље не уклапају у једноставну поделу, већ садрже све три емоције чврсто испреплетене. Русија, Иран, па и Израел, Африка и Латинска Америка, два континента која игноришемо и немамо јасно мишљење о њима.
Како су емоције променљиве, Мојси закључује да их је могуће усмеравати.
Задатак сваке владе је да проучава емоције свога народа, да их искористи уколико су позитивне, и покуша да их преокрене или ограничи уколико су негативне. Како превазићи страх и понижење и поново се окренути нади, чак и кад је свет суочен са трагедијом? Када је Тристан Бернар, француски драмски писац јеврејског порекла, схватио да ће бити ухапшен у Паризу под нацистичком окупацијом, рекао је својој жени: „До сада смо живели у страху, сада ћемо живети у нади.“ Да би могао да одговори изазовима с којима се суочава, свету је потребна нада, каже Мојси. То је порука његове књиге.
