Прочитај ми чланак

ПИСМО АМЕРИЧКОГ ПРЕДСЕДНИКА српском мајору

0

Писмо Вилсона и говор мајора Милићевића показују како су дељене територије и каква је била улога људи из сенке и званичне дипломатије.

Није уобичајено да председник моћних САД пише једном мајору. Нарочито мале српске војске. То се догодило на крају Првог светског рата. Писма Вудроа Вилсона гласи у целини:

„Драги мајоре Милићевићу, Вашом љубазношћу добих адресу чланова југословенских масона, коју сте ми послали по моме секретару г. Клосу, и, извештавајући Вас о пријему, молим Вас да будете добри изјавити пријатељима, чијом је добротом ова адреса састављена, врло срдачне изразе мог најтоплијег поштовања његове садржине и нарочито осећање задовољства које ми овакав доказ пријатељства и пажње чине.

Срдачно и искрено
Ваш Вудро Вилсон“

1

На први поглед писмо се чини конвенционално, протоколарно, помало нејасно. Међутим, има се утисак да је прихваћено оно што је наведено у „адреси“. У слободнијем тумачењу, да су уважени предлози упућени америчком председнику Вудро Вилсону преко г. Клоса.

Није неглогична упитати се зашто амерички председник пише једном мајору, зашто пише неком ко је по рангу знатно испод њега, толико да је то готово немогуће упоредити?

КО ЈЕ ДУШАН МИЛИЋЕВИЋ?

Мајор Мићевић је био заменик Великог мајстора Велике ложе Србије, касније Велике ложе „Југославија“, Ђорђа Вајферта. Био је власник хотела у центру Београда у коме су се окупљали слободни зидари чланови ложе „Побратим“ и припадници организације „Уједињење или смрт“. Боравио је у САД у октобру 1912. када је био представник Врховног Савета Србије на Интернационалној Конференцији Савезних Врховних Савета Шкотскога Реда у Вашингтону. Тада је Врховни Савет Србије постао пуноправни члан тог савеза Савеза што је подразумевало и право гласа.

ПАШИЋЕВ ВОЈНИ РАСПОРЕД

Никола Пашић је у Првом светском рату, по ратном распореду, послао масоне по важним европским градовима да преко личних веза помогну окупираној отаџбини. Вајферт је био у Марсеју, остали у другим француским градовима, Швајцарској, Италији, Енглеској… Резултат таквог рада био је и контакт са америчким председником и његовим сарадницима.

КОМЕМОРАЦИЈА У ЛОЖИ „ПОБРАТИМ“

Вудро Вилсон је преминуо 3. фебруара године 1924. Њему у част, у ложи „Побратим“, одржао је слово захвалности Душан Милићевић. Тада је и прочитао писмо које смо цитирали на почетку текста. Говор Душана Милићевића се чува у целини у Архиву Југосавије (Фонд 100, масонске ложе). Одајући пошту великом америчком председнику, „мајор Милићвић“ је навео да је Вудро Вилсон дуго оклевао да САД уведе у рат и тиме је амерички народ добио са економског и финасијског гледишта велику корист. Захваљујући таквој политици економског развоја, када је ушла у рат, Америка је била толико снажна да је играла пресудну улогу у склапању мировних уговора и увођењу нових односа у свету. О томе је Милићевић говорио:

2

„Покојни Вилсон играо је можда најважнију улогу на конференцији о миру. За све време конференције председник Вилсон је свагда, на сваком кораку, заступао мале народе. Ја с правом могу рећи да је српски народ уживао његово нарочито благовољење за време целокупног рада конференције мира.“

Милићевић је рекао и ово:

„Ја ћу браћу да подсетим само на онај моменат када је председник Вилсон био постигао да се постави једна гранична линија која би нама дала целу југоисточну обалу Истре и скоро једну трећину, ако не пуну тога полуострва. Ми бисмо имали и Ловран и Абацију, и целу Далмацију, и сва острва далматинска, да је тада уграбљен био моменат, и да се тада на то пристало“.

Душан Милићевић је говорио са српског, али пре свега југословенског аспекта. Имао је замерке на рад дипломатије и самтрао је да је она крива што није у потпуности реализовано оно што је омогућавала наклоност Вудроа Вилсона према малим народима:

„Свака дипломатија, кад се крене у преговоре, мора бити подржана да би имала успеха. Ипак је тада наша дипломатија нашла да ће она сама, стојећи према италијанској дипломатији, која је несумњиво једна од најспособнијих у свету, моћи да извојује више него што нам је тада било понуђено од стране Енглеске и Америке да се спроведе код тадањег председника италијанске владе Нита. Сад је очигледно да је то била погрешка, јер смо сада изгубили и Задар и целу истарску обалу, а ипак смо дали Ријеку.“

3

Кратко писмо и говор заменика Великог мајстора Душана Милићевића посредно показују како су дељене територије и каква је била улога људи из сенке и званичне дипломатије. Ко је шта, колико и због кога добио, а колико изгубио? Када се то занемари, онда је могуће понављање грашака.