Прочитај ми чланакЗагреб -- Загребачки портал “Јутарњи” пише о животу Хрвата у насељу Кенђија које се катастарски води као територија Хрватске иако се налази уз “српску обалу Дунава”.
Загреб — Загребачки портал “Јутарњи” пише о животу Хрвата у насељу Кенђија које се катастарски води као територија Хрватске иако се налази уз “српску обалу Дунава”.
Како наводе, тамо је остало “нешто Хрвата” који се нису одрекли хрватског држављанства “што им је у блиској прошлости и данас само стварали проблеме”.
“Нису, истина, били физички и животно угрожени, али егзистенцијално јесу”, наводи “Јутарњи”.
Један од њих је 86-годишњи Стеван Шота којем, како наводе, године не сметају да седне у кабину свог ИМТ-а и пође на њиву да обрађује своја 24 јутра земље на којима сеје пшеницу, кукуруз, соју… И ове ће године, каже, на ораницу. Чим затопли.
“Ето, још мрдам”, каже он.
Стеван живи са супругом и кћери, а памти времена када је Кенђија имала чак 96 салаша. Данас је могуће избројати их на прсте једне руке. Остало је само четири-пет аутохтоних породица, претежно припадника мађарске националне мањине и нешто Хрвата, наводи загребачки портал.
Реч је о подручју широке плодне војвођанске равнице смештене на северо-западу Бачке које се катастарски води као територија Хрватске, “иако се налази уз леву, српску, обалу Дунава”.
Кенђија је део још увек нерешеног хрватско-српског граничног спора који обухвата 10.000 хектара хрватског земљишта с друге стране Дунава, а након што је мирном реинтеграцијом хрватског Подунавља као привремена граница између две државе одређена средина Дунава.
Та привременост је и даље на снази јер спор није решен. Србија би хтела да садашње привремено стање постане трајно, али то би значило да се Хрватска одриче 10.000 хектара свог земљишта у замену за 1.000 хектара земљишта које катастарски припада Србији, а налази се на хрватској страни Дунава, пише “Јутарњи”.
Тако би, на пример, Србији припале и Шаренградска и Вуковарска ада, али и 900 хектара Кенђије, јединог насељеног спорног подручја с плодним ораницама.
Загребачки портал наводи да се о Кенђији у хрватским медијима већ навелико писало и говорило, као и да су тамо одлазиле и политичке делегације, али да ситуација никада није у потпуности решена.
“Проблем је што ми своје производе не смемо предавати и продавати у Хрватској јер нам је забрањено преносити их преко граничног прелаза Бездан-Батина”, каже Илонка Пержела која са супругом Шандором, истоименим сином, кћери Јудит и мајком Вероном на салашу узгаја краве и овце, а обрађују и 30 јутара земље.
Како каже, син и супруг су отишли у Бели Манастир јер је сину истекла лична карта.
“Мора да је продужи, а онда да се овде у Бездану пријави као странац. Не могу рећи да нам Хрватска не помаже. Ево, мама има хрватску пензију, а ми добијемо подстицаје од Министарства пољопривреде, али све што произведемо морамо продавати на пијаци у Бездану. И то не бисмо могли да супруг није узео српско држављанство, а сад сам га и ја затражила. Чекам решење. Проблем јесте, али већ смо се навикли, иако би било добро када бисмо могли млеко, сир и кајмак продавати у Хрватској. Ето, ни плави дизел не смемо купити у Хрватској, па превести овамо”, додаје Илонка.
“Јутарњи” ту наводи да је она тим речима “потврдила оно што се већ неко време зна” – хрватски држављани у Кенђији суочени с егзистенцијалном проблемима одлучили су да узму српско држављанство како би могли да преживе: “Не сви, али добар део њих јесте”.
“Ја нисам и нећу, али моја кћи јесте. Мени не треба. Има их који су узели и мађарско држављанство. Ко зна, можда је неко узео и немачко”,наводи Стеван Шота.
Њему пензију у Хрватској подиже пријатељ из Батине па му је доноси кући.
На њиховим кућама испод кућних бројева пише Батина Кенђија. Но, таквих је још мало остало. Много је Срба купило викендице на Кенђији, а део хрватских држављана се преселио у Бездан, истиче загребачки портал.
Шандор Шипош је из Батине, али је и доначелник Општине Драж којој Кенђија административно припада. Каже да редовно обилази сународнике у Кенђији, да су преко мађарског Већа националне мањине покушавали да реше њихове проблеме с МУП-ом, Министарством пољопривреде и Министарством правосуђа, али да се ништа није догодило.
“Највећи је проблем царинска служба у којој кажу да би њихове производе требало сваки пут фитопатолошки прегледати, а из тога произлази да Царина ту територију уопште не сматра за хрватску. Држава је крива што је тај простор заборављен и запуштен. Остали су само стари и готово немоћни. Ми им као Општина ништа не наплаћујемо, а имамо и једну фирму која је регистрирана у Кенђији. Човек води књиговодствени сервис у Осијеку, али је седиште фирме у Кенђији па Општини Драж плаћа порез. То је позитиван пример човека који не жели да се одрекне свога и који помаже општини којој административно припада”, истиче Шипош.
