Прочитај ми чланак...Ми смо сви по менталитету совјетски људи, који су учили да на првом месту морају бити државни проблеми, партијски, индустријски, а затим већ породични, лични. И оца и мајку су звали да раде за машином, на трактору, на небу, а за дете се сматрало да ће се васпитати у државном вртићу. И одавде потиче грешка, недовољно вредновање породице, уништавање васпитне улоге и функције мајке, оца. Главно је бити истакнута ткаља, а кући ће се све некако средити! Неће се средити!
ПРОТОЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ СМИРНОВ
СЛУЖЕЋИ ПОРОДИЦИ – СЛУЖИМО ОТАЏБИНИ!
…Ми смо сви по менталитету совјетски људи, који су учили да на првом месту морају бити државни проблеми, партијски, индустријски, а затим већ породични, лични. И оца и мајку су звали да раде за машином, на трактору, на небу, а за дете се сматрало да ће се васпитати у државном вртићу. И одавде потиче грешка, недовољно вредновање породице, уништавање васпитне улоге и функције мајке, оца. Главно је бити истакнута ткаља, а кући ће се све некако средити! Неће се средити!
Кућом, породицом, дететом је потребно да се озбиљно бавимо. У томе лежи врло висок, на жалост, заборављен призив жене: да рађа и васпитава! И то не моралну наказу, простака, алкохоличара или трамвајску луталицу, који од детињства није знао ни за нежност ни за топлоту мајчинске љубави, већ грађанина, способног на жртву ради других! У томе је и смисао живота и стварања породице…
Не убиј!
– Оче Димитрије, 1. јуна се у свету традиционално обележава празник-дан заштите деце…
– А ви сте сигурни да је то празник? По мојем мишљењу, то је дан жалости за децу којима је потребна заштита од нас-одраслих, од цивилизације коју смо ми направили. Ми, на пример, тога дана у храму палимо свеће у знак сећања на убујене бебе од стране својих родитеља. Таквих невиних жртава у нашој земљи има више од милион годишње. О каквом празику онда говоримо?
– Ви о абортусима? Хајте да почнемо од те тужне и важне теме, шта више, због тога што о њој не воле да често пишу.
– Хвала Богу, што је у последње време ситуација почела да мења на боље и данас у највишим ешалонима власти, напокон су почели да схватају и признају да је абортус најстварније убиство, како је изјавила недавно Валентина Матвиенко – трећи човек у држави о чему је и Црква „онемела“ говорећи. Ипак, касно су се опаметили! Данас је код нас 3-4% многодетних породица, а пре 100 година било је у просеку 8 деце у породици. Ми смо били најмногоплоднија нација у Европи. И због тога смо могли да у своје време колонизујемо шести део континента и добијемо рат. Зато данас заузимамо прво место у свету по абортусима, тј. по убиству својих грађана! То да је нерођена беба већ потпуни човек потпуно је доказала и наука.
– Али зар Русија није православна земља! Скоро 80 процената анкетираних грађана називају себе православним, а абортус је грех…
– Ко вам је рекао да је код нас толико православних? Анкете? Зар се не би могло мало шта рећи, црвенећи пред камером? Данас бити верник, православац није опасно већ је чак модерно. Ви сте сами рекли да је абортус, детеубиство – грех. Како онда верници могу да убијају своје дете? Значи, они у ствари нису никакви верници, иако су можда и крштени. И може бити да чак иду и у цркву. Једном годишње, на Ускрс – да освештају колач. А што се тиче испуњавања Божијих заповести (које и јесу критеријум вере човека), од којих једна директно учи: „Не убиј“, они имају ве-ели-ке проблеме.
– А од када се у Русији појавила таква тенденција да се олакша свој живот пљујући на Заповести?
Од времена доласка безбожне власти. Совјетска Русија је 20-их година прва у свету дозволила абортусе. Да, при Стаљину су они били прво забрањени, али је било разрушено главно – морална, религиозна основа те забране, не човечије, већ Божије и због тога је даље абортус постао несрећа за руски народ. Обратите пажњу, о другим народима бившег СССР ја не говорим, пошто је најтежа ситуација управо са руском децом! Зар то није рат, није самоуништење, зар није катастрофа? И понављам, да је наша влада, изгледа, тек недавно, постала свесна тога.
У овом проблему је у највећој мери и корен свих наших других несрећа – какве могу да буду перспективе код нације која изумире? Никакве! Слаба утеха овде може да буде да многи наши историјски супарници – савезници на западу такође изумиру отприлике истим темпом – у току је нека врста такмичења: ко ће пре!? Европи активно помаже да реши тај проблем Северна Африка и Ближњи Исток, а нама Средња Азија.
Кад бих ја био председник…
– То јест ви сматрате да староседеоци Русије нису у стању да се умноже? А шта је са мерама које је предузела влада? Матерински капитал, на пример?
– То што се ми налазимо на граници изумирања, говорим не ја, већ чињенице. А то, да Влада ради нешто да би се избегла катастрофа-је врло потребна и важна ствар. За то им се треба поклонити. Али то је недовољно. Објаснићу: да би се одржао живот у организму, није довољна само вода. Потребан је још ваздух, храна, микроелементи, витамини… Шта ја као човек, који се 30 година у Цркви бави овим питањем, мислим под тим? Ако мало пофантазирамо и замислимо кад би сутра држава дала мени да се бавим решењем овога проблема и одвојила одговарајући буџет, прво што бих ја урадио је да бих свакој мајци, која има више од двоје деце, почео да исплаћујем плату: по 10 хиљада рубаља (око 150Еур, прим.прир) за свако дете.
И то није новац, бачен у ветар. Материнство је заиста најтежи, затворнички, чак херојски труд. Ја бих га ставио више од, на пример, труда космонаута. Њихов посао такође није лак, али није ни дуг. Лет у космос траје максимум пола године. А васпитање неколико деце – практично сав живот, током целе године, нема тек тако много оних који избегавају да се покажу на том пољу. Због тога жену – мајку треба да стално узвисујемо и прослављамо!
Друго, ја бих уозбиљио захтеве од очева, који избегавају плаћање алиментација, да би се повећала одговорност за очинство, јер другачије се са њима не може.
Трећа тачка мог програма: избацити абортусе из обавезног медицинског осигурања. Шта ће нам овде уопште медицина, када сакате и убијају људе? А ко хоће да убије своје дете и направи од себе инвалида – нека то уради за свој рачун. Зар то није праведно са становишта људи који нису оптерећени библијским моралом? Даље бих почео да пропагирам здраве породичне односе отприлике од 8 разреда, природно бих забранио рекламу о антипородичним вредностима и разврату. Мислим, да би ове мере биле довољне да се повећа наталитет до дореволуционарног нивоа: до 5 милиона људи годишње – сада се код нас рађа један милион.
Шта је добро за Руса, за Немца је погубно
– Рецимо, да смо завршили са абортусима. А шта се код нас у држави дешава са јувеналним правосуђем, чији је главни озваничени циљ као заштита детета од… родитеља? Како ви схватате то, као представник одговарајуће Патријаршијске комисије?
– Ради се о томе, што је отаџбина јувеналног правосуђа (јустиције) Русија. Још до револуције, код нас у земљи, се појавила посебна судска пракса за заштиту права детета. Специјално су припремљени људи из круга адвоката, тужиоца и судија који су се бавили дечијим, малолетничким прекршајима, који су тада, још на крају XIX века почели да се појављују у Царевини. Потребно је било да се промени, умекша законодавство, узимајући у обзир узраст малолетних преступника. Мислили су да су у проблему малолетника – прекршиоца закона сто посто криви одрасли. Ни о каквом насилном одвајању деце од родитеља није ни било говора.
У шта се претворила јувенална јустиција данас на Западу? Навешћу свежи пример са женом која ми се обратила. Она је до скора живела у Немачкој, где су је као девојчицу одвели родитељи из СССР, и она се потпуно тамо одомаћила: удала се, родила је дете. Али, пошто није имала добар живот решила је да се разведе од мужа Немца. А он да би се осветио просто је поднео захтев у одговарајућу немачку службу и њој су одмах одузели дете. Без суда и без било каквих објашњења. То јест један захтев је за то био потпуно довољан. И све то, обратите пажњу, у демократској Европи! И тај спор траје две године и без резултата! Та жена се, узгред, преселила у Русију и не жели да се више враћа у исту Немачку, стално маштајући како да извуче дете из руку новојављених фашиста (а како још да их назовемо?).
Таквих случајева је данас у Европи неколико стотина хиљада! Посебно су злогласне у том односу јувеналне службе Немачке и скандинавских земаља. Тамо одузимају децу после прве пријаве. И прво страдају породице имиграната, које уопште немају никаква права на сопствено дете. А одузета деца се дају, као мачићи, у руке практично било којег пара који их жели, укључујући хомосексуалце и друге развратнике. Ако им се дете не свиди, није се навикло – они га враћају органима социјалне службе и онда га дају другој породици. И овакав низ бива довољно дугачак. И шта ће постати од тог детета?
– А зашто је њима, владама тих земаља, потребно: да рађају несрећну децу, да руше породице?
– И сам не знам! Зашто им је потребно, на пример, да деле у школама презервативе или да децу у вртићима уче онанизму или да их усмеравају ка избору пола? Зашто пропагандирају хомосексуализам, такозване „истополне бракове“? То су све арије из једне опере. А јасно је да су све те новине усмерене против традиционалних породичних и просто људских вредности! Милиони људи, као на пример у Француској, протестују против тога, а локални доносиоци закона и немају ништа са тим! Највероватније је то показивање сатанизма, као вишег стадијума борбе против Бога. Због тога се све више и више нормалних људи спрема да се пресели у Русију, где још увек ти процеси нису толико заживели.
Не буди сваки четврти
– Да ли је код нас ситуација боља?
– И код нас, на жалост, постоји неколико сличних случајева – незаконитог одузимања деце. Чак и радници правозаштитних органа, макар и недобровољно, понекад учествују у сличним акцијама. Такав случај се на пример десио пре десетак година у дечијем дому „Павлин“, који издржава наша црквена општина: неколико милиционера је дошло ноћу са оружијем и покушало да на силу узму дете по решењу некаквог суда. Коме то одговара? Затим смо изашли на крај са тим после мешања адвоката, тужилаштва, али се дешавала слична пракса. Последњих година, колико ми је познато, оваквих случајева је мало мање.
Још један позитиван помак је измена једностраног система, деценијама непромењеног система издржавања деце сирочића. У ту сврху се одвајају огромна средства а на изласку из дома 90 процената свршених ђака дечијих домова је редом доспевало у затвор. Испада да је држава улагала у децу милијарде, да би они на крају из једног поправног дома доспевали у други. Где је ту здрави смисао? Данас све већу примену добијају различити облици заштите, усвајање сирочића, хранитељске породице – законодавство овде иде у сусрет, ширећи и поједностављајући могућности да се узму на васпитање таква деца. Иако и овде, на жалост, бивају досадни случајеви, када дете враћају у дом презрења – отприлике свако четврто дете. Замислите, каква је то трагедија за њега?
Уопште, не гледајућу на предузете мере од стране државе, проблема са заштитом деце, њихових реалних права у Русији још има довољно. Лобисти јувеналних технологија и других европских антипедагошких метода развраћања деце, траже све могуће начине да би прогурали своје пројекте у Русију, и због тога треба уши држати широм отворене!
– Ви сте раније били на челу Синодалног дела РПЦ за сарадњу са Војском и МУП и врло сте добро упознати са породичним проблемима људи са чиновима. Који су од њих, повезани са децом, најтипичнији?
– Не постоји никаква посебна специфика. Ми смо сви по менталитету совјетски људи, који су учили да на првом месту морају бити државни проблеми, партијски, индустријски, а затим већ породични, лични. И оца и мајку су звали да раде за машином, на трактору, на небу, а за дете се сматрало да ће се васпитати у државном вртићу. И одавде потиче грешка, недовољно вредновање породице, уништавање васпитне улоге и функције мајке, оца. Главно је бити истакнута ткаља, а кући ће се све некако средити! Неће се средити! Кућом, породицом, дететом је потребно да се озбиљно бавимо. У томе лежи врло висок, на жалост, заборављен призив жене: да рађа и васпитава!
И то не моралну наказу, простака, алкохоличара или трамвајску луталицу, који од детињства није знао ни за нежност ни за топлоту мајчинске љубави, већ грађанина, способног на жртву ради других! У томе је и смисао живота и стварања породице. Нажалост, многи грађани заборављају на то, чему доприносе и наши СМИ. Узмите популарне полицијске серијале. Ко је у њима главни добри херој? Инспектор који нема породицу: или је разведен или сам васпитава дете, које не виђа недељама. И ево стереотипа! Зар је то нормално? Ја бих се дрзнуо да се замислим над правилном паролом МУП: „Служећи закону, служим народу“ и понудио бих своју: „Служећи породици, служим Отаџбини!“. Иначе, за педесет година, како показују рачуни скрупулозних аналитичара, становништво Русије ће се двоструко смањити, а територија је и овако велика – и коме ћемо тада служити, каквом народу? И ово није застрашивање, већ наша реална будућност.
– Уплашли сте ме, оче. Зар ћемо са оваквим тоном завршити нашу беседу?
– Не, наравно. Ја верујем у Русију, у њен народ, у сараднике заштитних органа, који су штит и мач не само наше велике, већ и мале Отаџбине – породице. Честитам празник, вама и вашој деци, драги моји, заштитници Отаџбине!
Протојереј Дмитриј Смирнов
Разговарао је Роман Иљушенко
Руска Народна линија
01 јуна 2016
Превод: Душка Здравковић, Православна породица, децембар 2016.
