Прочитај ми чланакПозив Милорада Додика српским странкама у коалицији са СДА да напусте заједничке институције најкасније до истека рока обнове поступка против Србије, према професору Ненаду Кецмановићу има политичку логику јер је и после претходне иницијативе из Сарајева виђено јединство свих странака у Српској и солидарност са Србијом.
„Мислим да је било логично“, констатује Кецмановић за Спутњик, „да први човек Републике Српске на неки начин тај став координира“.
Без обзира да ли ће до тужбе доћи, сугерише Кецмановић, потребна је нека врста припреме у Републици Српској, на оба ниво власти. И у заједничким органима у Сарајеву да се на такав акт реагује правовремено и истовремено да се овој другој страни најави какве ће последице изазвати одлука о покретању тужбе.
Шта је стварни разлог могуће ревизије тужбе БиХ?
Први процес пред међународним судом у Хагу против Србије је БиХ изгубила. Нико не види релевантне аргументе за ревизију.
Покретање нове тужбе и много кошта.
Видимо и негативне реакције у заједничким органима, не само српске стране, него и Хрватске. Закључак би био да су Изетбеговићеви мотиви искључиво политички.
Који је циљ лидера СДА Бакира Изетбеговића?
Њему, чини се, не одговара ситуација у којој је Српска стабилнија и функционалнија не само од БиХ него и од Федерације у којој Хрвати, видимо, све гласније траже трећи ентитет. Постаје очигледно да му не одговара ни нормализација односа са Србијом јер мисли да тиме више добија Београд него Сарајево.
Мислим да је сигурно такву иницијативу изазвала и најава нове администрације Сједињених Држава да неће бити тако болећива као претходна према базама исламског тероризма у бошњачким кантонима БиХ. Зато, чини ми се, Бакир Изетбеговић удара сад на све стране.
Добар сте познавалац прилика у БиХ, откуд то да се сад често помиње хрватски ентитет?
Хрвати у Федерацији БиХ заиста се налазе под бошњачком доминацијом. Ту има једна рупа у изборном закону где се каже да један од чланова Председништва треба да буде Хрват, а не пише да треба да буде представник Хрвата.
Ако погледамо у прошлост, Хрвати су у савез са Бошњацима и у заједнички ентитет ушли невољно, на наговор Загреба и Ватикана, и добровољно се одрекли Херцег-Босне.
После тога су непрестано очекивали, посебно откако је Хрватска ушла у ЕУ, да ће са те стране добити помоћ да им се обезбеди или равноправност или да им се врати трећи ентитет. Међутим, те акције по европским кулоарима су постојале, али засад не дају никакав резултат.
Зашто? Ко највише кочи?
Постоји ту и врло важан моменат да католичка црква није спремна да хрватски самостани који су резултат вековног мисионарења Фрањеваца остану изван граница трећег ентитета. Укратко.
Човић је, чини се, први лидер ХДЗ за БиХ који је ближи Бањалуци него Загребу, или конкретније Додику него председници Колинди и надбискупу Пуљићу.
Ово је сад само повод да искажу незадовољство и да једним практичним политичким потезом реагују на иницијативу која долази из Сарајева од Бакира Изетбеговића.
Који су још разлози за њихово незадовољство?
Није никакво чудо да су, као и Срби, можда чак и из више разлога, незадовољни и Хрвати у БиХ. Корен тога стоји у чињеници да је идеја о целој БиХ као искључиво бошњачкој ухватила дубоко корене у народу.
Врло ћете тешко добити неки рационалан, разуман одговор по чему би то тако било, али као што бива у политици и идеологији, та идеја је све присутнија и она самим тим угрожава друга два народа.
Које аргументе помињу?
Помиње се да су само Бошњаци бранили Босну, што је смешно. Онда се помиње како Срби и Хрвати имају резервне домовине, а Бошњаци немају.
То би једнако било као кад би им било одговорено да и они имају матицу, како је и сами називају, у Турској.
Помињу се и још неки потпуно неутемељени аргументи, али који у масама пролазе. Што је то даље од реалности, то све чини се више импрегнира свест младог бошњачког света са претензијом да се и реализује. То изазива страх и одбрамбену реакцију ова друга два народа.
Главни имам највеће сарајевске џамије „Краља Фахда“ Незим Халиловић запретио је бацањем проклетства на бошњачки политички врх уколико одустане од захтева за ревизију тужбе БиХ против Србије. Често сте писали о верском утицају у БиХ. Шта нам он говори?
Од почетка постоји спрега и јединство између СДА и Исламске верске заједнице.
Стицајем околности, а то тражи мало шире објашњење, на чело националног покрета у БиХ ′90-их година нису дошли секуларни националнисти, као што је био случај код Срба и Хрвата, него су дошли баш верски радикали којима је суђено у Сарајевском процесу.
Како су они преузели то водство од секуларног крила, оног раног САД у коме су били и Адил Зучлфикар Пашић и Мухамед Туњо Филиповић, посебна је прича, али спрега постоји од самог почетка.
У првој фази је Изетбеговић био на челу и САД и ИВЗ, а Мустафа Церић, реис тадашњи, му је био, могло би се рећи, помоћник за верска питања.
Онда имате фазу кад после Изетбеговићеве смрти Церић води главну реч заједно са Санџачким муфтијом Зукорлићем. Они су у тој фази били врло радикални, екстремни, бучни… Више су се бавили политиком него вером.
Каква је сад ситуација?
Хусеин Кавазовић, који је недавно изабран за реиса, по темпераменту је мирнији, а и по својим гледиштима умеренији и рекао бих ближи овом умереном босанском исламу. Поред њега је, међутим, избио као много радикалнији и агресивнији Незим Халиловић.
То је занимљива личност, а из ширег контекста и врло опасна појава. Он је током рата, за разлику од Алије Изетбеговића и Мустафе Церића који су водили политику из сарајевских кабинета, био на фронту. У једној руци је држао куран, а у другој калашњиков.
На челу је џамије коју је изградила Саудијска Арабија, а саудијски двор је спонзор вехабијског покрета, па и ове испоставе у Босни. То је значајан пункт који се налази у центру Сарајева и кад говоримо о вехабијама обично их везујемо за забачене енклаве у бошњачким кантонима, а заборавља се њихова веза са центром у Сарајеву.
Та џамија баца у сену Бегову џамију која је била седиште умереног босанског ислама.
Та симболика упућује на реалан процес да заправо вехабије преузимају главну реч у босанском исламу.
Мудерис, како њега зову, што није само вероучитељ ислама него и узор који треба да следе његови следбеници, познат је као врло радикалан.
У новије време он је измакнут из Исламске верске заједнице и неформално се појављује као опонент политици ИВЗ да елиминише такозване параџемате. Кад се говори о параџематима, пре свега је реч о вехабијама.
Ту се мудерис појављује као паралелни систем који ће бити још моћнији јер располаже неупоредиво већим финансијским средствима.
