Прочитај ми чланакПредизборна председничка кампања у Србији званично још није ни почела, међутим, унутар-политичка сцена у земљи почиње муњевито да се загрејава.
Изгледа да ће предстојећа битка – чији први круг орјентационо може да се одржи већ 9. априла – постати најбучнија, најскандалознија и најнепредвидљивија у историји земље, по питању не само резултата, него и тих аргумената које покушавају да искористе у својим интересима кандидати.
Најспокојније се држи актуелни председник Србије Томислав Николић. Устав земље му омогућава да се кандидује за још један петогодишњи мандат, но, изгледа да овај пут његова фигура не мора бити уједињујућа и стабилизујућа. Узрок није толико у самом Николићу – који је за време свог мандата не баш неуспешно покушавао да спроведе избалансирану политику (пре свега у спољнополитичкој области), колико у необузданим политичким амбицијама његових могућих главних опонената – актуелног премијера Александра Вучића и екс-министра иностраних послова и бившег председника Генералне скупштине ОУН Вука Јеремића.
И ако се Вучић за сада уздржава од конкретних изјава по питању свог учешћа на предстојећим председничким изборима, то је Јеремић већ наговестио своју спремност да се пробије у други круг и тамо победи Вучића,који за њега симболише такву Србију где је “здравствено осигурање постало раскош, образовање – терет, а култура – таоц примитивизма“. [Вук Јеремић ушао у председничку трку]
Ако узмемо у обзир да на изборима намеравају да учествују и тако харизматичне и амбициозне фигуре као што је лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ и шеф спољно политичког ресора, социјалиста Ивица Дачић – српским бирачима сигурно неће бити досадно.
Међутим, управо дуел Вучић – Јеремић може бити веома индикативан ако имамо у виду ситуацију у којој се нашла Србија после вишегодишње владавине коалиције Српске напредне странке и социјалиста. Оба политичара су тело од тела и крв од крви проевропске оријентације, коју је званични Београд изабрао за главни спољно-политички приоритет. Због чега су они данас спремни да заузму место на различитим странама барикада? Одговор је једноставан. Александар Вучић персонификује позицију оних снага које инсистирају на настављању указаног курса, не обазирући се ни на какве проблеме, па чак ни на кризу у самој ЕУ и промене на америчком политичком Олимпу. А Вук Јеремић је – персонификација те кризе у коју су теоретичари и практичари тог курса увукли Србију, а што је најважније, и њега лично.
О томе да кључни приоритети актуелног премијера неће претрпети промене, сведоче и преговори одржани ове недеље са премијером Грчке Алексисом Ципрасом који је боравио у посети Београду. То је наставак курса за приступање ЕУ (у чему званични Београд рачуна на подршку Атине), за регионалну сарадњу (иако је чак и шеф владе према Србима традиционално пријатељске Грчке, дошао први пут у Београд у последњих седам година) и за наставак бриселских преговора са Приштином, током којих ће главно питање, према Вучићевим речима бити “правосуђе“, што очигледно може да се тумачи у веома широком контексту. [Вучић: Теме преговора са Приштином правосуђе, ЗСО, Косовска Митровица…]
На фону тога, Вук Јеремић заиста изгледа као привлачнија фигура, ако га, разуме се, посматрамо у својству самосталног и доследног опозиционог политичара. Међутим, својом каријером (у том смислу и спољно-политичком) бивши шеф српског спољно-политичког ресора дужан је много управо тој прозападној коалицији коју данас нештедимице критикује. У периоду 2004 – 2007. године он је заузимао дужност високог саветника за спољну политику тадашњег председника Србије Бориса Тадића. А после оставке са положаја министра иностраних послова 2012. године (који је вршио од 2007. године) он је и почео своју активну међународну каријеру, заузевши у септембру те исте године положај председника Генералне скупштине ОУН, који је заузимао до септембра 2013. године.
Међутим, покушај Вука Јеремића да постане генерални секретар ОУН окончан је неуспешно. Он је претрпео пораз од Антониу Гутереша – бившег шефа владе Португалије и Високог комесара ОУН за избеглице. Карактеристично је да је на заседању Савета Безбедности ОУН у октобру 2016. године, управо кандидатура Гутереша добила практично једнодушну подршку СБ (13 од 15 гласова). [António Guterres to be next UN secretary general ]
То се десило баш у периоду када је Русија председавала у СБ, а друго место приликом гласања Јеремић је поделио са министром иностраних послова Словачке Мирославом Лајчаком и генералним директором УНЕСКО Ирином Боковом. [Portugal’s Guterres Wins Unanimous Backing to Lead the UN]
Тако да мишљење присталица Јеремића о томе да су његову кандидатуру блокирале САД и западноевропске земље, изгледа преувеличано.
Тешко је поверовати и у проруске симпатије Вука Јеремића. Он се залаже пре за спровођење спољне политике земље која би била у складу са данашњом међународном реалношћу, позивајући истовремено “да се наставе преговори са ЕУ, да се изгради у Србији “европско друштво“ и “да се имају у виду државе са којима ми имамо посебне историјске и дипломатске односе као што су Русија и Кина“. [Вук Јеремић ушао у председничку трку]
Но све то исто, као што је познато, традиционално говори и Александар Вучић.
На тај начин, како сада стоје ствари, Србија ризикује да у априлу угледа привлачну битку два представника једне те исте политичке класе, који немају принципијелно различите политичке погледе, него искључиво сопствене амбиције. А како показује искуство последње године, у сличној ситуацији политичке кризе елита, често се напред пробију партије и политичари који првобитно нису сматрани за фаворите. Да ли сличан развој очекује и Србију?
