Прочитај ми чланак
Драги дневниче, пишем ти и тресем се. Пробудио сам се у 3 и 37 после поноћи и узвикивао: „Леле, леле, леле“. Нисам сигуран шта ми се догађа, зато ти ово пишем. Гледао сам Зону Замфирову други део! Да ли си знао да Зоне на тренутке прича јужњачким акцентом, а онда се одједном прешалта на београдски. Можда је Шејтан ушао у њу. Позовите егзорцисту!
Ти ме једини разумеш и слушаш ме. Чуо сам да Зона Замфирова 2 бележи рекордну посету у домаћим биоскопима, што је некако логично после рекордне репризираности првог дела, и отишао сам да видим чиме су то људи одушевљени. Морам да ти признам да сам свашта видео. Људе које не знају да глуме, људи који глуме себе, нешто што личи на серијски програм који је забрањен за млађе од 70 година и турбо-фолк певачицу са силиконима усред Ниша с краја 19. века. Нисам знао да је технологија и тад била веома напредна. Јадан Стеван Сремац, вероватно се преврће у гробу.
Све је толико лоше да више не знам за шта да се ухватим. Филм нема радњу, нема почетак и нема крај. Он је направљен, само да би био направљен и тако и изгледа, а изгледа као да је у њега инвестиран динар и по.
Заправо Зоне мучи што не може да има дете после две године брака и јадну девојку цела чаршија оговара, Мане прави неки накит, пси лају, каравани пролазе. Врло важно – филм почиње култном реченицом: „Кад уђете у брак, мислите да сте све бриге решили, али…“. Драматично, је л’ да? Чисто да знаш да је брак решење за све. И то је отприлике то од радње.
Глума је прича за себе. Час се чује акценат с југа, и то јако лоше изведен, па онда одједном причају као да су сви из централне Србије. Хумор? Ах, тај чувени хумор у српским филмовима. Ако се 100 пута понови „леле“ и ако се мушкарцу каже „ти си ћерка мамина“, то би ваљда требало да буде смешно. Није смешно. Досадно је као извештај о водостању. Чак те је мало срамота.
Лане Гутовић глуми себе, Тања Бошковић и Љиљана Стјепановић су потпуно протраћене, а то је огромна штета јер су сјајне глумице. Бранкица Себастијановић можда има талента за глуму, али ја га у овом филму нисам видео. Милан Васић као Мане и није имао нешто да одглуми, само је нешто отпевао на крају.
Зону Замфирову 2 не смем ни да упоредим са првим делом. Заправо, сад веома ценим прву Зону. Због јако харизматичне глуме, одличне сценографије, атмосфере, све је онако како је Стеван Сремац описао у роману. У другом делу, статисти не постоје, уски кадрови се користе као решење да се прикрије недостатак буџета, без душе, без ичега. Као да све то није довољно – сценарио је непостојећи, глума језива, ликови неизграђени и крај од кога ме је заболела глава и потонуо сам у седиште од стида и срама. Девојка на седишту испред мене се лупила по челу на последњој сцени. Толико.
Дневниче, што се тиче лезбо сцене. Каква патка. То је убачено чисто да разбије монотонију филма, иначе гледаоци не би имали о чему да причају након изласка из биоскопа.
Ово је стварно срамота. Дати паре за снимање оваквог филма, а тамо у некој фиоци чуче сјајне филмске приче. Наравно да се за „Врати се, Зоне“ бацио ситан новац јер су креатори знали да ће сви да потрче да виде наставак. Они који кажу да је филм оличје нашег менталитета, друштва и културе – лажу. Као да не знају да за наше подручије није специфично мелизматично певање, оријентално увијање и завијање. Отоманско присуство на нашим просторима оставило је велики број анадолијских елемената у свим сферама кутуре.
Знам, драги мој дневниче, да ће ме многи напасти, али то је истина, јер у бисокопу се само једном чуо смех, али онај тих и сви су изашли сморени до даске.
Већ могу да чујем неке људе који довикују – Милораде, спаваш ли мирно? Леле, леле, леле!
