Прочитај ми чланак

ДРАШКОВИЋ: Руља предвођена Шешељом пробијала се и урлала -Убити Вука, убити Вука!

0

„Због тебе сам, да знаш, пришао Милошевићу и Социјалистичкој партији", објасни ми Луле Исаковић и подиже кажипрст. „И ја бих, као Добрица, да се поново родим, поново у партизане, да бијем четнике... Вас четнике..."

Фотографија пренета са веб порталаНедељник

Фотографија пренета са веб портала Недељник

Привиђа ми се, док ово пишем, крупни Ваљевац Баџа, неки стари аутобус и ми, „излетници“, у том аутобусу, на џомбастом планинском друму који кривуда, уз стрме успоне, ка Равној гори. Тринаести је мај, Дан југословенске комунистичке полиције, али и датум који се веже за 1941. годину, за долазак пуковника Драже Михаиловића на ту планину. Објавили смо да, ето, баш тог дана, Српски покрет обнове иде на излет на Равну гору. И ништа више. Неки смо са Баџом, у аутобусу, а неки се ка тој сувоборској висоравни пењу пешице.

– Вози, Мишко! – подврискује Баџа, док аутобус стење и одскаче.

Заглибимо се, изађемо и погурамо, поново се заглавимо… Изнад нас пролећу хеликоптери, и полицијски и војни. Мионичани причају да се, тога јутра, колона војске отиснула у шуму, ка Равној гори. Збијамо шале и певамо… више не певамо. Под шлемовима и са оружјем, тамо где се мионички пут укршта са милановачким, постројен кордон полиције.

– Стој! – одсечно ће њихов заповедник. – Куд сте кренули?

– У позориште – смешка се ђакон Љубомир Ранковић.

– Игра се „Идиот“, зар не знате? – неко добацује.

– Идемо на излет, до Равне горе – објашњавам непотребно.

– Ни корака даље! Излет је забрањен!

– Ти ћеш да ми забраниш! – повика моја супруга, заобиђе кордон и, преко планинске урвине, пређе на другу страну.

Ми стојимо, полиција стоји, а она, сама, седи на брегу и чека. Дуго је трајало. Крај многих шумарака примећујемо маскирне униформе и крећемо назад. Пролећу хеликоптери, а са планине се спуштају полицијски џипови. У једном од њих је и министар полиције Радмило Богдановић.

Увече јављам новинарима да смо на Равну гору изнели и тамо закопали спомен-плочу са натписом:

У Тополи – Карађорђе, у Такову – Милош, на Равној гори – Чича Дража.

Слагао сам. Плочу са тим натписом горе ћемо изнети тек идуће године. Брзо сам, ето, прекршио и свој завет да никада нећу да слажем. Учинио сам то не само тај пут, него бих се за неистине и полуистине понекад хватао и касније, у суровом рингу са Слободаном Милошевићем и његовом силом, која се, у свакој прилици, ослањала на лажи, и то најкрупније и најопасније, које су најављивале куршуме и биле што и куршуми.

vuk draškovic 9. mart 1

Фото: Танјуг

Искидано и у измаглици присећам се и првог заједничког митинга опозиције, на Тргу републике у Београду, 14. јуна 1990. Чујем и видим, као да се сад дешава, руљу предвођену Војиславом Шешељом, како се пробија ка бини и урла:

„Убити Вука, убити Вука!“

Он је, зајапурен, у раскопчаном плавом џемперу и са јастучастим трбухом испод беле мајице са српским грбом. Борислав Пекић је, пре митинга, преговарао са Шешељом и, показало се, узалуд га молио да се на том скупу влада пристојно…

ЦЕО ТЕКСТ У НОВОМ БРОЈУ „НЕДЕЉНИКA” КОЈИ ЈЕ НA КИОСЦИМA ОД 26. ЈAНУAРA, ИЛИ У ДИГИТAЛНОМ ИЗДAЊУ НA NOVINARNICA.NET