Прочитај ми чланак

БЕЗ КОМЕНТАРА: Кад Србин Србина коље – четничка освета у селу Вранић

0

За време II Светског рата у Србији, од средине 1942. па до почетка маја месеца 1943. године, Космајска партизанска чета била је у саставу Првог шумадијског одреда. Како је током времена партизански покрет поново ојачао у Београдском округу донета је одлука да се и поново формира Космајски партизански одред.

y

За време II Светског рата у Србији, од средине 1942. па до почетка маја месеца 1943. године, Космајска партизанска чета била је у саставу Првог шумадијског одреда. Како је током времена партизански покрет поново ојачао у Београдском округу донета је одлука да се и поново формира Космајски партизански одред. То се десило 06. маја, дакле на Ђурђевдан, 43. године у шуми Маковица, у оном њеном делу који је припадао селу Ковачевцу. У строју се нашло око 120 бораца.
Поново формирани одред чиниле су две чете, I космајска и II младеновачка и једна петорка за специјалне задатке.

За командира I чете постављен је пушкомитраљезац Пауновић Живан – Ћоса Голубан из села Камендола.

После само 6 дана, у ноћи између 12. и 13. маја код железничке станице Дражањ – Шепшин I чета је поставила заседу у коју је упала немачка патрола и том приликом су, по немачком Саопштењу, убијена њихова 2 војника док је 1 рањен.

За одмазду, Немци су 26. маја у Малом Пожаревцу стрељали 129 (по Саопштењу 125) логораша из Бањичког концентрационог логора од којих су осморица била из тог села.

xМожда је четворо прекобројних стрељано због тога што је приликом партизанског напада убијен и немачки војни пас, као што се у нашем народу дуго причало???

Поред тога, Грочански срез је морао да плати Немцима велику новчану казну-контрибуцију док су из околних села, очигледно са намером пробраних, Малог Пожаревца, Шепшина, Дубоне, Камендола, Бегаљице и Врчина Немци, уз помоћ недићеваца и љотићеваца, одузели сељацима стотине грла стоке, оваца, свиња, и вагоне намирница.

Само из Дубоне опљачкали су од народа 100 крава, 50 до 60 волова и јунади, 150 оваца, 60 свиња и 2 тоне разних намирница. Из наведених села известан број сељака узели су за таоце а неколико њих су стрељали.

Голубан није доживео „да види“ немачку одмазду за немачке војнике које је убила и ранила његова чета. После заседе чета се кретала правцем Врчин – Рипањ – Ресник – Барајево – Вранић и непрестано је изводила мање оружане акције.
У то време, Војни суд Космајског одреда осудио је на смрт стрељањем Чедомира Васића из Вранића због издаје своја два друга које су четници ликвидирали. Одређена је група на челу са Голубаном са задатком да изврши пресуду.

Када је група 20. маја стигла пред Чедину кућу он није био у њој већ се налазио у штали заједно са Спасојем Дрењанином – Зеком, четничким командантом за тај крај, пореклом из Мале Моштанице који је пре рата држао кафану у Обреновцу. Са Зеком је била и његова лична пратња од два четника. Они су спазили партизане у дворишту али је за бекство већ било касно те су се забарикадирали у штали.

Не знајући да Чеда није сам у штали Голубан га је позвао да се преда и покушао је телом да отвори изнутра подупрта врата. У том тренутку из штале су одјекнули пуцњи којима је смртно погођен. Остали партизани су осули паљбу кроз врата и прозоре штале а затим у њу убацили бомбе. Када је из штале престао отпор партизани су напустили Чедино двориште убеђени да у штали више нема преживелих. Међутим, преживео је једино Зека, и то лакше рањен у руку, јер је успео да се сакрије иза великих храстових каца. За овај напад Зека је сматрао најодговорнијим житеље Вранића и тада је чврсто решио да им се освети.

Велико село Вранић налази се 35 километара југозападно од Београда у Шумадијској посавини, у општини Барајево, и граничи се са Малом Моштаницом, Мељаком, Баћевцем, Шиљаковцем, Баљевцем, Дражевцем и Јасенком. И заиста је огромном већином било на страни партизанског покрета.

Већ у јулу месецу 41. устанку је приступило 280 становника Вранића. Вранићани су међу првима прихватили устанак, али су међу првима и поднели жртве које им је нанео окупатор. Наиме, 15. октобра 1941. године немачка казнена експедиција је у Вранићу стрељала 40 његових житеља (од којих су двојица са тешким ранама успела да преживе), и спалила више од 50 кућа у селу.
Спасоју Дрењанину Зеки Вранић је стално представљао трн у оку те је и после рањавања у њему доживео неколико понижења. Најупечатљивије је оно од 15. новембра 43. године када је са 20 својих четника побегао из села чувши да су у продавници партизани а њих је било само двоје. Затим је у Обреновцу дигао сву своју војску од више од хиљаду четника, на његову несрећу већином присилно мобилисаних сељака, и напао на Вранић. Чим је ступила у борбу са 50 до 60 у селу затечених партизана, његова војска се дала у панично бекство.

Не могавши никако да сломије отпор бунтовног Вранића Зека је дошао до закључка да појединачна убиства нису довољна већ да је неопходно извршити масовни покољ његовог становништва. Ради остварења тог циља у Вранићу је одржао три састанка са најистакнутијим и са највиђенијим присталицама четничког покрета у селу, са председником општине, са четничким командантом села, и другима, и на последњем је утврђена коначна листа партизанских породица које треба ликвидирати.

Нормално, то није смео да уради самоиницијативно, ситан је он био за тако нешто, већ је о својој идеји и припремама обавестио мајора Стеву Трипковића, команданта четничког Авалског корпуса. Мајор Трипковић је тада рекао Спасоју Дрењанину Зеки да ће за његов предлог тражити одобрење од штаба Равне Горе.

И коначно, неколико дана пре Светог Николе 1943. године, у селу Јасенку одржан је састанак локалног четничког штаба којем је присуствовао и мајор Трипковић на којем је усвојен Зекин план за покољ партизанских породица у Вранићу и одређен је дан његовог извршења.

c

На истом месту, у Јасенку, 20. децембра 43. године, другог дана Светог Николе, Зека је сакупио своју одабрану војску. Позната су имена и презимена 53-ојице директних извршиоца покоља. Поред њих, био је присутан приличан број мобилисаних сељака чији је задатак био да стражаре око нападнутих кућа као и да носе из њих опљачкане ствари. Иако је Вранић био велико село и састојао се из четири краја: Црквени крај, Пиперија, Рашић крај и Тараиш, наређено је да се ради успеха акције употреба ватреног оружја сведе на минимум.

Зека је сво прикупљено људство поделио у три групе, именовао командире, њихове помоћнике и курире (из Вранића) за сваку од њих, и одредио им терен и појединачне циљеве а затим их је пред мрак све заједно упутио за Вранић.

BEZ KOMENTARA-04
BEZ KOMENTARA-05
BEZ KOMENTARA-06
BEZ KOMENTARA-07
BEZ KOMENTARA-08
BEZ KOMENTARA-09
BEZ KOMENTARA-10
BEZ KOMENTARA-11
BEZ KOMENTARA-12
BEZ KOMENTARA-13