Прочитај ми чланакИстог дана када су шиптарске дуге цеви, користећи гужву око воза као изговор, одсекле Косово и Метохију од остатка државе – начелник генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић, за „јавни сервис“ је самоуверено рекао да нема војних претњи по безбедност земље.
Фото: Канцеларија за Косово и Метохију
Истог дана када су шиптарске дуге цеви, користећи гужву око воза као изговор, одсекле Косово и Метохију од остатка државе – начелник генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић, за „јавни сервис“ је самоуверено рекао да нема војних претњи по безбедност земље.
Ко није живео у савременој Србији, тај никако не може да зна шта значи бити стварно збуњен.
Авај, чак и да изузмемо Диковићеву изјаву која противречи свему осталом што се догађало током викенда, случај воза и даље не постаје разумљивији. Питања је у сваком случају далеко више него смислених одговора: Шта је навело београдске властодршце да на сва уста галаме о возу данима пре његовог поласка, малтене призивајући овакву реакцију Приштине? Због чега су се тој буци свесрдно била прикључила чак и гласила, попут Б92, која рачуне више него премијеру Александру Вучићу полажу немачкој амбасади (на немачке прсте указује и то што се понижавање одиграло баш на Српску нову годину, јер поигравање српским празницима јесте традиционални специјалитет Берлина и његових балканских слугу)?
Да ли цео догађај има везе са променама у свету, па и све приметнијим иницијативама да се иде на „поделу Косова“, што је тепање још једном српском поразу? Или је ипак поново реч о домаћим потребама, усмереним на изборну 2017. годину? (Као да нека година па није изборна од како је СНС на власти!)
„Онај ко је желео да воз Београд – Косовска Митровица прође, не би то радио тако“, каже за Фонд стратешке културе Марко Јакшић, некадашњи посланик у Народној скупштини и дугогодишњи политички представник Србији оданог становништва из четири северне општине окупиране покрајине. „Од 1999. до 2006. железнички саобраћај на релацији између Космета и остатка Србије није радио. Онда смо ми 2006. организовали раднике ЖТП Косово Поље, који углавном живе у Краљеву, и кренуо је да саобраћа воз између Краљева и Звечана. Од тада па све до суботе, тај воз је најнормалније ишао. Он је нажалост лошег квалитета, а и сама линија је лоше уређена јер има много станица и споро иде, па су га Срби мало користили, али је он ипак саобраћао.“
„ЖТП није смогао снаге да реализује директну линију до Београда, него је пут до престонице био права пустоловина. Ја сам се возио том линијом и то је заиста било напорно. У Краљеву се преседало, али не до Београда него само до Лапова, а онда се у Лапову преседало за Београд, тако да је тај пут трајао и до 24 сата. Али, да подвучем, то је тако било због лоше организације и неспремности ЖТП-а да предузме већу бригу о тој линији, а не због Јариња“, каже Јакшић.
Дејан Мировић, професор на Универзитету у Косовској Митровици и такође бивши посланик Народне скупштине, оцењује да је сигурност северних општина покрајине, али и српских енклава јужно од Ибра, овом епизодом могла само да буде угрожена:
„Чињеница је да воз из Краљева до Звечана, који углавном превози студенте нашег универзитета, саобраћа већ годинама и то два пута дневно. То је морало да буде познато чак и премијеру, иако се он претежно бави високом политиком. Ако имамо све то у виду, онда ово што се догодило са возом из Београда неминовно делује као нешто што доводи у опасност Србе на северу Космета, али и друге грађане који саобраћају између покрајине и остатка Србије. Штавише, делује ми као једна врста хистерије, коју можда може да објасни приближавање избора.“
Мировић сумња на још један могући разлог:
„Исто тако, према Бриселском споразуму би српске судије требало да се ускоро интегришу у косовско правосуђе. Власти из Београда покушале су да то спроведу уредбама, али су судије са севера Космета, као врсни правници, захтевали да се донесе закон којим би се таква предаја српског правосуђа озваничила. Не би ме зато чудило да је цела ова гужва око воза заправо покушај да се са свега тога скрене пажња. У сваком случају, да је заиста хтео да помогне нашем народу на Косову и Метохији, премијер Вучић никада не би потписао Бриселским споразум.“
У целом овом натезању, посебно поразно деловала је чињеница да такозвана линија раздвајања између Космета и остатка Србије ипак, упркос уверавањима београдског режима, дејствује као права правцата граница, коју било која од две стране може самостално да затвори оној другој. Марко Јакшић подсећа на то како је Србија дошла до границе према својој окупираној покрајини и каквим се све обманама служио званични Београд не би ли ту чињеницу прикрио од најшире јавности, или је пак оправдао пред истом:
„До краја 2012. године, дакле пре него што је потписан Бриселски споразум, Томислав Николић је реализовао и спровео договоре које је са Приштином постигао Борко Стефановић. Један од главних договора значио је интегрисано управљање границама и административним линијама. Борко је практично договорио да шиптарска царина из Приштине дође на границу, да покрије Брњак и Јариње. Та одлука није одмах била спроведена у дело, него је само била парафирана, али ју је зато влада Дачић-Вучић у потпуности применила. Из тог времена памтимо чувену изјаву Томислава Николића да мора да се направи класична граница, јер не може седам и по милиона Срба да страда због 50.000 Срба на северу Косова!“
Дебакл са возом је у том смислу само још једно сведочанство томе колико је успостављање границе, као и потписивање каснијег Бриселског споразума, удаљило Космет од остатка Србије. Оно, разумним људима је то било јасно још ономад; уступци терористима и њиховим западним покровитељима нису ни могли да значе ишта осим суноврата српске државности у окупираној покрајини. Али је тај суноврат поготово видљив када се данашње стање упореди са оним од пре Бриселског споразума.
Фото: Канцеларија за Косово и Метохију
Кључна за то поређење могла би да буде чињеница која је мало позната у остатку Србије: пре 2013. године и Бриселског споразума, нити један од шиптарских званичника није ни крочио на север Космета, а камоли да је Приштина могла да шаље преко Ибра своје вајне специјалце. У ствари, постоји један изузетак, који заправо појачава утисак малопређашње тврдње. Године 2003. је тадашњи „премијер Косова“ Бајрам Реџепи ушао у северни део Косовске Митровице, на позив Унмика.
Само што је стигао на договорено место састанка, у најлуксузнији тамошњи хотел, грађани Северне Митровице скочили су на ноге и почели оштре уличне протесте, који су убрзо прерасли у прави обрачун са Унмиком и Кфором. Исход свега је био да је Реџепи једва спасао живу главу на раменима, и то тако што се сакрио у кругу болнице, одакле су га извлачили хеликоптерима. Умало није страдао и хотел, који је народ хтео да запали, али их је, срећом, локално свештенство одвратило од те намере.
Наравно да тих година и у таквом расположењу ником живом не би пало на памет да на Јариње или Брњак шаље РОСУ или било које друге приштинске јединице. И тако би, сва је прилика, остало до дана данашњег, да се „решавања“ косметског чвора нису прихватили најпре Борис Тадић и Борко Стефановић, а затим Вучић, Николић и Ивица Дачић.
„Добар део те КПС полиције представљају српски полицајци који су Бриселским споразумом предати Приштини, и то су управо оне снаге које су јуче изашле на Јариње да зауставе воз“, додаје Марко Јакшић. „Тамо су биле КПС снаге из Лепосавића и Косовске Митровице, а то фактички говори да се Београд, уколико је мислио да ће ти полицајци наставити да слушају МУП Србије и ако обуку шиптарске униформе, опасно преварио у тој нади. Сада је очигледно да они слушају оног ко их плаћа, а то је Приштина.“
Дан после дебакла са возом, огласио се и председник Николић, тешко сварљивим иступом који се може сажети у следећем:
„Ми ћемо поступати у складу са Уставом Србије. Косово и Метохија су међународно-правно део Србије“, изјавио је шеф државе у недељу, после седнице Савета за националну безбедност.
„То је још један доказ да је реч о човеку који је залутао на ту функцију, што је последица можда и нередовног школовања“, коментарише Дејан Мировић. „Устав је требало да поштује у вези са оном својом чувеном платформом, коју чекамо ево већ три године, али никако да угледа светлост дана. Ова изјава нажалост личи на његовог пријатеља Карића.“
Кад већ председник државе тако громко помиње Устав Србије, можда на крају није згорег подсетити да је управо он био тај који је „молио“ Уставни суд да одложи оцену уставности Бриселског споразума.
Уосталом, зар Уставни суд није уважио Николићеву молбу и режиму изашао у сусрет тиме што је Бриселски споразум прогласио политичким, а не правним актом? Да ли су „часне“ судије Уставног суда у виду имале баш овакав „политички“ споразум, по којем границу између Космета и остатка Србије у потпуности надзиру специјалци терористичког режима из Приштине?
