Прочитај ми чланакБрзина којом су окончани судски процеси вођени по тужбама начелника Генералштаба Војске Србије Љубише Диковића, градоначелника Београда Синише Малог и министра унутрашњих послова Небојше Стефановића показује како српско правосуђе може да буде ефикасно...
… али само када се ради о државним званичницима, тајкунима попут Милана Бека и другим припадницима политичког естаблишмента.
Обични грађани и грађанке, борци за људска права, бивше супруге високих функционера, жртве ратова из деведесетих, власници бесправно срушених објеката у Савамали, траже правду кроз мукотрпне и стресне судске процесе који трају годинама или застаревају. С друге стране, тужбе из агенде моћника могу добити судски епилог за два па чак и месец дана.
Суђење по тужби начелника Генералштаба Љубише Диковића против Наташе Кандић и Фонда за хуманитарно право (ФХП) трајало је непуне три године, а окончано је пресудом према којој је ФХП морао да му плати 550.000 динара на име претрпљеног душевног бола, и то без уважавања доказа који су понуђени на суду.
Милица Костић из Фонда за хуманитарно право истиче за Данас да се поступци по тужбама које државни званичници, „тобоже као приватни грађани, подносе против невладиних организација и медија су најбоља илустрација политичке контроле правосуђа“.
– Уместо да говоримо о људским правима стрељаних и мучених цивила у ратовима или о људским правима породица жртава покопаваних по масовним гробницама у Србији, или о људским правима власника бесправно срушених објеката у Савамали, ми говоримо о људским правима представника државних институција умешаних у ове догађаје – наглашава Костић.
Према њеним речима, евидентно је да су судови само у овим случајевима приљежни и промптни, јер је Диковић на пресуду чекао свега три године, између осталог „зато што је судија одбила све доказе ФХП-а“. С друге стране, наводи Костић, девојчица која је завршила са 13 метака у руци када јој је српска полиција стрељала фамилију, за шта има потврду кривичне пресуде (Подујево), девет година чека на накнаду штете пред судом у Србији.
– Према налазу суда, начелник Генералштаба је претрпео душевну бол због тога што су јавно изнети докази који говоре о умешаности његове бригаде у масовне злочине против цивила на Косову, а он оцењен као недостојан за обављање државне функције. Он је за то добио 5.000 евра, што је више него двоструко већи износ од онога што пред судом у Србији добијају, на пример, малолетници који су током рата свакодневно тучени и незаконито држани у притвору по годину дана – каже Костић.
Министар полиције Небојша Стефановић добио је тужбу коју је поднео против НИН-а због текста „Небојша Стефановић, главни фантом из Савамале“, и то месец дана након првог и јединог рочишта. НИН је у обавези да му за повреду угледа и части плати 300.000 динара. На ову пресуду уследиле су очекиване реакције српских интелектуалаца, НВО, новинарских удружења, а забринутост „због негативног утицаја на слободу медија“ изразио је и комесар за људска права Савета Европе Нилс Муижниекс, који је подсетио да су, према добро утврђеној пракси Европског суда, границе прихватљиве критике „шире у погледу политичара него за приватна лица“.
Градоначелнику Београда Синиши Малом је невероватном брзином, решењем о привременој мери, додељено старатељство над троје малолетне деце. Процес је водила суткиња Лидија Алагић, у доношење мере били су укључени центар за социјални рад и комисија вештака психолога и психијатара, а нетипична одлука којом су деца одузета мајци донета је за свега два месеца, односно непуна три од момента када је Синиша Мали поднео тужбу и захтев за старатељство.
Ова три случаја видно искачу из мора других поступака који се пред судовима у Србији воде више година или пак остају у фиоци. Српско правосуђе, међутим, посебну инертност показује у случајевима које покрећу припадници/е мањинских група попут ЛГБТ популације или женских организација.
Радомир Почуча, некадашњи портпарол Противтерористичке јединице МУП, ослобођен је прошле године одговорности за говор мржње и јавни позив на линч активисткиња Жена у црном. Нападачи на просторије Куће људских права и демократије, који су у јануару 2016. разбили прозоре ове невладине организације, никад нису ухваћени. Геј активисткиња Драгослава Барзут је са другарицама нападнута септембра 2015. у београдском локалу „СФРЈ“ само зато што је лезбејка. Највише удараца добила је њена пријатељица – повреда главе, затворено око, избијен зуб и ударац ногом у кичму. Ниједан није приведен правди. Почетком септембра претпрошле године код Сава центра нападнут је уредник геј магазина „Оптимист“ Предраг Аздејковић. Двојица младића су му, док су напуштали градски превоз, претили да „педер градом неће шетати“ и шутнули га у стомак. Случај нерешен. Геј активиста Бобан Стојановић, који је недавно добио азил у Канади, од 2004. поднео је више тужби због напада, претњи, обијања његовог стана, лажних умрлица са његовим ликом, али ништа од тога до данас није решено. Пријавио је и видео игрицу која се појавила на једном десничарском сајту 2009. у којој му се пуца у главу. Ни овај случај није окончан, а тужилац је поручио: Ако вам се не допада, постоји дугме „схут доwн“.
Казне у висини мокрења на јавном месту
Геј активиста Марко Илић, каже за Данас је револтиран донетом пресудом против листа НИН у веома кратком року, „а у корист политички подобних грађана“.
– Моје досадашње искуство мониторинга судских поступака у којима су жртве припадници ЛГБТ заједнице није показало такву координацију „светог тројства“ тачније полиције, тужилаштва и судства у Србији. Сетимо се случајева против Младена Обрадовића и Мише Вацића, који су трајали годинама, а њихове минималне казне додатно умањене на Апелационом суду. Постоји небројено случајева где је „запело“ још у истрази па починиоци никада нису нађени. Из личног примера као једном од организатора Параде поноса, када сам доживљавао свакодневне претње, насртања на улици и показивања да ће ми врат бити пререзан, могу навести да је покренут 121 судски поступак у којима сам оштећен, а решено тек пет, остали су или одбачени или остали нерешени – указује Илић и додаје да су у тих пет решених случајева починиоци кажњени у висини мокрења на јавном месту, а било је и оних који су ослобођени због лошег материјалног стања.
– У овим судским поступцима од којих неки трају од 2013. био сам позван небројено пута да сведочим и углавном одговарао на питања одакле се финансирам, да ли сам провоцирао, да ли се ја то стварно плашим, али и давао своје личне податке, па је окривљени из суднице одлазио уз додатно знање где живим, а ја о њему нисам знао ништа, јер сам морао да напустим судницу. Мој партнер је такође претрпео насиље због тога што је геј, био је нападнут на радном месту од стране колеге. Полиција је привела нападача, али су даљи поступак и пресуда изостали без икаквог образложења – наводи Илић и закључује да је држава Србија показала да може када хоће да хитро решава случајеве, а у случају ЛГБТ популације она то неће.
