Прочитај ми чланак

Воја Жанетић: Одложимо април због председничких избора

0

Не зна се ко је у овој држави за то надлежан, али ако има такве инстанце, институције или појединца, најљубазније га треба замолити да донесе једну сад већ неопходну одлуку.

© AP Photo/ Amel Emric

© AP Photo/ Amel Emric

Јер ако то учинимо, спашћемо се ове неиздржљиве неизвесности, неразблажено концентрисане око само једног питања: хоћемо ли током тог априла успети да изаберемо правог Председника? А бројне су замке пред нама.

Он, тај неки неправи и погрешни Председник, могао би бити превише руски, кинески, амерички, немачки, турски, ама ко зна чији све не! Чак и наш, далеко било! Тај би неки погрешни Председник можда могао почети да чита законе који стижу из Скупштине, можда би пожелео да неке од њих, не дај боже, врати на дораду и поновно гласање.

Или још горе, могао би тражити неке противуслуге – да малопре наведено не ради, већ да се шетка по свету, а да кад није на путу, дели ордење. Плус да на посланичкој листи и неких нових избора буду његови људи, из његове фракције у Странци или можда чак из неке његове партије! Ау, априлу, преблизу си!

Ако, дакле, не померимо месец април, већ он остане овако преблиско заглављен између марта и маја, не гине нам нека кохабитација. Или између представника исте странке или, о ужаса, између представника различитих партија. А кохабитација је страшна и опасна, она производи огромну политичку, безбедносну и економску нестабилност. Ево, рецимо, страни инвеститори, већ код предавања пасоша приликом уласка у земљу, питају царинике и полицајце: „Да немате Ви у Вашој земљи можда неку кохабитацију?“

Па ако је одговор потврдан, инвеститор отима своје службене исправе из руку униформисаног лица и бежи вриштећи, не хајући за новчанице које му испадају из препуних џепова. У свом бежању, он наилази на инострану политичку делегацију, чији округли образи говоре да су им уста пуна хвале за постигнуте реформе и фискална достигнућа. „Не идите тамо, тамо је кохабитација!“ И ту образи спласну, очас посла. Кохабитација је, дакле, и безобразна.

Или замислимо да у том априлу добијемо Председника као ономад, пре пар година? Овлашћења мала, али се за све пита. Заузет му је или недоступан телефон, те последично држава стоји, министарства узимају привремене колективне одморе, закони чекају нека срећнија времена, локална власт паралисана. Или још горе, сви раде онако како мисле да ће им бити одобрено кад Председник постане доступан или мање заузет.

А он, за то време, разрађује маркетинг тактику како да поново победи за пет година, шта да обуче, ком медију шта да изјави, како да се слика и кога да прими или посети па да одјекне у јавности. Све ово је могуће да се деси јер је, захваљујући генију који је осмислио да земља истовремено има и председнички и парламентарни систем, тешко одолети да не узмеш лично 50,01 посто гласова, а да потом ни са ким не мораш да се договараш о томе како се та већина дели. А делила се, вала, и шаком и капом.

Стога померимо тај април, док не смислимо шта ћемо. Гурнимо га тамо негде после октобра, док се не усагласе аналитичари и политичари. Док не видимо шта су се договорили Трамп и Путин, кога су Немци, Французи и Холанђани изабрали, те хоће ли Ердоган преко лета јаче да одврне ту његову славину са тим будуће нашим мигрантима. Сачекајмо да стигну „Мигови“, да видимо шта ће на крају да буде са иконописаним возовима, те хоће ли бити још мало тих опозиционих кандидата, њих вала никад довољно.

Сачекајмо да се можда и пресаберемо по питању тога ваља ли мењати Устав, па да Председника бира парламент, а можда чак да буде изабран и консензусом амбасада, па да се ни народ ни евентуални посланици не шетају до гласачких кутија без везе. Свеједно, шта год да одлучимо, ту одлуку не можемо донети у априлу, већ морамо касније. Тад кад је том априлу и време, ђаво да га носи, куд раније на њега нисмо мислили. Па смо, ево, довде стигли, а само што није Сретење.

Кога би, такође, ваљало померити.