Прочитај ми чланакДража Петровић, главни уредник дневног листа Данас, у интервју за Космопол изнео је своје мишљење о медијима, ријалитијима, премијеру и опозицији.
Добили сте прије пар дана награду „Лаза Костић“ за карикатуру и сатиру, колико Вам та награда значи и шта она представља за Вас?
-Ко каже да му не пријају награде, тај их никада није ни добијао. Михиз је лепо рекао да награде можеш да презиреш, али тек кад их добијеш. Ја сам их се понадобијао, иако знам људе који су веома квалитетни новинари, а никада нису добили неку награду. Кад сам био почетник у новинарству увек сам желео да пишем као Славиша Лекић, мој колега који је данас силом прилика познатији као твитераш, него као новинар. А Славиша у биографији увек на крају наведе: “Ненаграђиван”.
И ја бих волео да ми то пише у биографији, некако је у нашем друштву боља рефернца – ненаграђиван, него награђиван – али сад је за мене касно. Имам пет, шест разних награда или признања, а ово последње је посебно: додељује га Удружење новинара Србије (УНС), иако сам ја члан њиховог љутог ривала – Независног удружења новинара Србије (НУНС). Цела скупина овогодошњих лауреата је учинила да ми та награда још више прија. Били су ту новинари које веома ценим и волим: од Јелене Обућине, Југослава Ћосића, Марка Прелевића до Горислава Папића.
Морам Вас питати као новинара и главног уредника листа Данас, да ли постоји објективно новинарство у нашој земљи?
-Објективно новинарство нигде на свету не постоји, постоје само новинари који се труде да буду објективни. Не постоје ни независни медији, али постоје независни новинари. Медиј не може бити независан јер увек од некога зависи. У овом послу сам 22 године тако да добро знам – свакакав шљам жели да овлада медијима, а то не ради преко новинара, већ преко власника медија. Новинарство у Србији вам је заправо стална борба са крезубим победницима транзиције, са власницима медија, политичарима, оглашивачима, мафијашима, турбо бизнисменима, поповима свих вера, премијеровом браћом и кумовима, беспризорнима који служе свим властима. Напослетку, новинарство је исконска борба човека са самим собом. Јер увек постоји могућност да вас неки текст дотуче.
Ваша колумна о Зорани Јовановић је била веома популарна, које по Вама крив што такве особе постају узори младих?
-Та особа, Зораннах, која је модна блогеррка, мени је заправо супер симпатична. Направила је русвај на Сајму књига и та колумна је била о томе. Боље да Зораннах буде узор младих него, на пример – Светлана Ражнатовић и Јелена Карлеуша. Ко мисли да је Сајам књига некаква езотерична манифестација резервисана само за узвишене и високоумне, требало би да прошетају халама и погледају наслове.
Има ту свега – од романсираних биографија разноразног полусвета, речника сточарства и помодарства, “библијских кодова”, песама залечених скрибомана, шаховских упутстава за труднице, романа за чије ауторе сте сазнали редовно пратећи ТВ Пинк и црну хронику. И када је једне године неко закључио да у Легијиним романима “има нечег камијевског”, сви су падали у несвест, иако је, признаћете, вест да Легија пише књиге далеко боља од вести да организује сачекуше на аутопуту. Јер у сачекушама досад нико није приметио ништа камијевско.
Очекује нас поново „поплава“ ријалити програма, шта је по Вама разлог за добијање таквог медијског простора ријалити емисијама – јефтина производња, велика гледаност или слаба понуда културног програма?
-Ријалити су настали на околност да већину светске популације чине идиоти. Слична ситуација је и у Србији, а демократија је уређење где 51 идиот може да надгласа 49 генијалаца. Не само то, 51 идиот може да креира ТВ програм, а пошто су српски медијски тајкуни попут Жељка Митровића у ствари професионални стилисти за идиоте, такав нам је и ТВ програм. Таква нам је и штампа. Најтиражнији таблоид у Србији, Информер, заправо је Библија за идиоте и он спаја све што воле гласачи СНС-а – премијера, старлете и текстове које не би пристао да потпише ни Барон Минхаузен.
Наравно, у интервју с Вама морамо причати и о политици, да ли сматрате да људи још увијек вјерују да ће Србија имати користи од ЕУ?
-Просечан Србин сматра да је ЕУ некаква творевина у коју, као, ми хоћемо да уђемо, а они нам, као, не дају. Истоветна ко у Словенији почетком рата, када је онај војник рекао новинару Јутела: “Колико ја кужим то, они као хоће да се отцепљују, а ми им као не дамо”. Само што ови канда нама баш, као, не дају, има томе 16 година. А ми се, као, углавном правимо да хоћемо да уђемо. Има Срба који су луди за Европском унијом, али много више Срба који су Европском унијом збуњени.
Тако да европске интеграције Србије и изгледају као вековна борба лудих и збуњених. Већина Срба сматра како је ЕУ творевина створена да би Србима забранили да кољу свиње и пеку ракију рецептуром наслеђеном још од појокног аскурђела. Све Владе Србије имале су у најави некакав Закон о добробити животиња, усклађен са правилима Европске уније. А по том закону, изгледа, свако ко већ није заклан имаће одређена права пре клања. То се Србима баш не свиђа.
Да ли вјерујете да постоји могућност да опозиција има заједничког кандидата?
-Српској опозицији не треба заједнички кандидат када нема равноправне изборне услове. Ако на изборе изађу под оваквом медијском диктатуром Вучића, изгубиће их макар им заједнички кандидат био Новак Ђоковић. Као што сада линчују Јеремића и Јанковића, Вучићеви кућни љубимци из медија линчовали би и Новака.
Да морате бирати, кога би сте изабрали између Вука Јеремића и Саше Јанковића?
-Најбољи кандидат опозиције за председника био би Саша Јеремић. Дакле, некакав спој Саше Јанковића и Вука Јеремића. Као лист Данас имали смо један мали сукоб са Сашом Јанковићем када смо пре неколико месеци објавили да ће он бити независни кандидат за председника. Он се тада некоректно понео према нашој новинарки зато што му је она послала СМС насловљен са “драги Саша”. Оштро смо му одговорили, као што је он оштро реагаовао на нашу информацију из опозиционих кругова да ће бити независни кандидат, што се на крају испоставило као тачно.
Ипак, тада смо показали много већу толеранцију од Саше Јанковића: позвали смо га да дође у нашу редакцију да разјаснимо несугласице и он је дошао. Мислим да би Јанковић био одличан председник. Када ми је Жељко Митровић претио да ће ми послати “Божић Бату са незаборавним новогодишњим поклонима”, први човек који се јавио да пита како може да помогне био је Саша Јанковић. Тако да ћу на овим изборима навијати за њега иако ови избори неће ништа променити. Њих напросто опозиција треба да бојкотује јер нема равноправних услова.
Да ли вјерујете у тврдње да ће у случају јаког кандидата опозиције Александар Вучић бити кандидат СНС-а?
-СНС је без Вучића група грађана на ивици цензуса. И то ће их једног дана докрајчити, јер не може Вучић да им буде кандидат за све функције које не могу да освоје без Вучића. СНС је једна широка скупина снисходљивих медикротета којима Вучић манипулише како хоће. Да им он каже, изгласали би га за муфтију Исламске заједнице. Њихов крај ће бити врло тужан, али шта да им радим, сами су изабрали.
Какво је Ваше мишљење о премијеру Србије?
-Вучићев крај биће још тужнији, јер је он бивши потрчко смешних четничких војвода који се сплетом несрећних околности дочепао страховите моћи. Њега моћ највише привлачи, а кад почне да је губи, биће спреман на све, јер он спада у оне шахисте који кад губе поруше све фигуре. Причала ми је колегиница која је дуго деведесетих пратила рад Шешељевих радикала да јој је Вучић рекао: “Ја сам у политици јер ту има највише пара”. Сада се куне да је највећа поштењачина на земаљској кугли, а не сме да нам каже само једну ствар: чиме се бави његов брат?
Видећете када једног дана падне с власти, када почну да се откривају сумњиви послови на чијем врху је увек Вучић… “Београд на води” је највећа муљажа у историји Србије, пројекат у коме држава понизно опслужује приватног инвеститора на све могуће начине. А опслужује га јер је тако наредио Вучић. Шта мислите, ако муљају овако очигледно, шта ли тек раде тамо где се не види?
Мислим да ће Вучић на крају владавине побећи у Абу Даби, јер у Србији неће имати више ниједног пријатеља. Одрећи ће га се чак и Неша Стефановић.
