Прочитај ми чланакДа ли због политике или бизниса, тек хрватска војска је умало остала без метака за вежбе јер није била спремна да тендер за набавку муниције препусти српској фирми.
pixabay.com
О чему је реч?
Тек ове недеље завршена је испорука око пет милиона бојевих и маневарских метака за јуришне и снајперске пушке, које је Министарство одбране Хрватске (МОРХ) директном погодбом набавило од компаније „Игман“ из Коњица.
И ништа у овој причи не би било нарочито интересантно да се поменута набавка није вукла кроз МОРХ од јуна 2015. године, и то, како се чини, пре свега зато што је најбољи понуђач од почетка била српска фирма, ужички „Први партизан“.
На крају, непосредна нагодба без тендера била је нужна како војска не би остала без муниције за вежбе, конкретно за пушке ВХС, Г36 и за снајперску пушку коју користе за обуку и на вежбама.
Од почетка процеса набавке, као један од најозбиљнијих понуђача фигурирала је ужичка фирма, која је преко свог дистрибутера, загребачког „Бентхоса“, учествовала на конкурсу. Како „Блиц“ сазнаје, српска фирма је „упорно“ имала најбољу понуду, и „упорно“ је губила на тендеру. С обзиром на то да нису били спремни да се без борбе одрекну тендера, Ужичани су улагали примедбе које су по правилу биле усвајане од стране надлежних тела, због чега се тендер понављао. На крају, ситуација је окончана тужбом коју је „Бентхос“ упутио Управном суду Хрватске, а МОРХ се одлучио за соломонско решење – директну погодбу са „Игманом“.
Овакав развој догађаја за „Блиц“ потврђује и генерални директор „Првог партизана“.
Наш агент је био незадовољан поступањем на тендеру, и сматрајући да смо доставили најбољу понуду, уложио жалбу и тужио Хрватску – каже директор Добросав Андрић.
Он каже да не зна да ли одбијање понуде из Ужица има политичку конотацију и да се не бави политиком.
Не сећам се колика количина муниције је била предмет тендера, нити које су калибре тражили, зато што је Хрватска наше занемарљиво мало тржиште, па губитак на тендеру није угрозио наше садашње и будуће пословање – објаснио је генерални директор „Првог партизана“.
С друге стране, захваљујући ширењу капацитета и улагању у нове технологије, компанија „Слобода“ из Чачка удвостручила је производњу у односу на прошлу годину до нивоа од око 60 милиона долара произведене муниције и војне опреме. Преко 90 одсто произведене робе намењено је извозу.
Осим традиционалних тржишта попут Блиског истока, Северне Африке, земаља бившег Совјетског Савеза, захваљујући усвојеном НАТО стандарду освојено је и северноамеричко тржиште, након што је уговор о куповини „Слободине“ муниције потписала канадска компанија „Џенерал динамик“, која блиско сарађује са војском САД.
Продаја оружја – и бизнис и политика
Политика свакако има уплива у трговину наоружањем. Генерално, оружје се набавља од земаља које су вам савезници или потенцијални савезници у одређеном војном блоку. О томе се посебно води рачуна јер оружје захтева и ремонт, па се сарадња са добављачем наставља и тим путем. Овде је, ипак, реч о набавци муниције, што ми делује као рутинска набавка. Проблем са тендерима уопште постоји и у Србији, више из правно административних разлога, па онда не мора да значи да је овде био проблем политичке природе. Зачудило би ме да јесте – каже Катарина Ђокић, истраживач Београдског центра за безбедносну политику.
Војска: Хрватска је мало тржиште
Како незванично сазнајемо у Војсци Србије, никаква притужба на кршење права „Првог партизана“ у Хрватској није стигла на њихову адресу.
Србија је и званично постала трећи највећи извозник оружја у САД. Не оптерећујемо се малим тржиштима – поручују незванично из војске.
