Прочитај ми чланакРазумети значај и величину средњовековне Немањићке државе из данашње перспективе је веома тешко. Али ако се само мало удубимо у историјске архиве, заоставштину и оновремене хронике могли бисмо назрети моћ и славу које данас чувају манастири и зидине импозантних утврда на обронцима наших планина.
Разумети значај и величину средњовековне Немањићке државе из данашње перспективе је веома тешко. Али ако се само мало удубимо у историјске архиве, заоставштину и оновремене хронике могли бисмо назрети моћ и славу које данас чувају манастири и зидине импозантних утврда на обронцима наших планина.
Стефан Немања, фреска из манастира Богородице Љевишке
У тим списима се могу видети ктиторске повеље српских владара, почевши од Рима (црква Св. Петра), преко Атоса (Хиландар), до Јерусалима (манастир Светих Архангела) и Синајске горе (манастир Мар Сабе). У политичком смислу, такво градитељство и улагања се могу упоредити са војном, политичком и економском снагом данашњих европских сила. Материјално тј. физичко присуство у Јерусалиму је била ствар међународног престижа и симбол надмоћи. Иако су унутрашња политичка превирања личила на сва друга, смену генерација на престолу је пратио константни територијални, економски, културни, војни и политички раст. Управо у повоју државотворног процеса под вођством жупана Стефана Немање започети су једни од најстаријих дипломатских и билатералних веза у историји Европе. У време Немањине владавине били су актуелни Крсташки ратови, који су се поклопили са непријатељском политиком српске државе према Византији. Године 1189. у поход према Малој Азији је кренуо чувени владар Светог римског царства, Фридрих I Барбароса. Он је предводио војске европских сила у Трећи крсташки рат. Рута кретања његових снага је пролазила управо кроз Немањину Србију, те је 27. јула 1189. године Фридрих Барбароса дочекан уз неочекиване почасти у Нишу, где је, додуше усмено, склопљен војни савез, при чему је Немања обећао пуну подршку походу на Византију и понудио је 20 хиљада својих оклопника за потребе похода.
У време владавине Стефана Уроша I, а касније и краља Милутина, развој рударства је праћен досељавањем немачког становништва, нарочито Саса (Саксонаца), захваљујући којима је покренута експлоатација огромног рудног богатства, оног којег и данас има, нарочито на простору Косова и Метохије. Те досељенике су пратили и трговци и занатлије, што је у знатној мери унапредило трговину и поспешило технолошки развој тога доба. Међутим и „војна сарадња“ је била веома присутна. У хроникама из XIV века се веома често помињу европски плаћеници, који су ратовали за српску државу тог доба. Па, тако у бици код Велбужда (данас Ћустендил, Бугарска) 1330. године, у којој је смождена бугарска царска војска, а бугарски цар Михајло III Шишман погинуо, у кору тада младог краљевића Душана се нашло око 1000 саских оклопника. У средњовековну Србију нису долазили само немачки колонисти, било је и Дубровчана, Италијана, Шпанаца, Грка, што је Србију додатно оснажило на економском плану.
Културни извоз много векова потом
Сав хаос који настаје падом моћног Душановог царства изнедрио је један од наших најлепших споменика нематеријалне баштине, који, осим што представља јединствену целину српске књижевне историје, у себи садржи и важне трагове Немањићке славне прошлости. Након Косовског боја, који је одјекнуо Европом, сав сјај српске државности је утулио и српски живаљ запада у најгору таму средњег века. О српској државности се готово брише сазнаја у европским центрима, а Срби се препознају у штурим описима ретких путописаца као сиромашни, нецивилизовани „дугокоси пустињаци“. Та слика ће се променити тек почетком револуционарне културне епохе, која је носила више разумевања за борбу за национално ослобођење и епске народне традиције – романтизма.
Јакоб и Вилхелм Грим
У редовима оних, чије је авантуристичко крстарење по књижевним и културним наслеђима потлачених малих народа било водиља, нашли су се филозоф Јохан Готфрид фон Хердер, историчар Леополд фон Ранеке, који је написао хронике Првог српског устанка под називом „Српска револуција“, затим писци и прикупљачи народне баштине, браћа Јакоб и Вилхелм Грим, Клеменс Брентано, Лудвиг Уланд, као и велики Јохан Волфганг фон Гете. О култури балканских народа, а нарочито о српској епској традицији су писали у „Лајпцишким научним новинама“ (Leipziger Gelehrten Zeitung) и „Јенским општим књижевним новинама“ (Jenaische Allgemeine Literaturzeitung). У том периоду Јена постаје један од најважнијих центара славистичких студија у Европи и тај реноме носи и данас. Путописи су, такође, од велике важности, те се од бројних може издвојити „Путовање у Србију у позну јесен 1829. и 1830.“ подофицира пруске војске Отоа Дубислава фон Пирча. Пирч романтичарски описује Србе, пун надахнућа народном поезијом, која буја на сваком кораку.
Јакоб и Вилхелм Грим, уље на платну Елизабете Јерихау-Бауман (1865)
Поред Јене, Вајмар и Хале постају најважнији центри транспоновања српске народне књижевности. У Халеу је студирао и Доситеј Обрадовић, а за њим је у Хале стигао и Вук Стефановић Караџић, чија су познанства са најважнијим главама романтике и омогућила да се Европом пронесе леп тон о српском народу. Вук је у Халеу био гост познатог лингвисте Јохана Северина Фатера, чија је предусретљивост била од кључне важности да се за штампу припреми наше орско богатство и да доживи европску премијеру. Вуку је додељено докторско звање од стране Универзитета у Јени (24. септембра 1823.), а убрзо је уследило и његово чланство у Пруској академији наука и уметности.
Када се говори о преводима и интересовању европских народа за јужнословенску народну поезију, све упућује на чувену „Хасанагиницу“. Она је први пут преведена на један страни језик (италијански) 1774. захваљујући италијанском географу који је боравио у Далмацији, Абатеу Алберту Фортису. Следеће године је превод Хасанагинице доспео у руке младог Гетеа. Његова фасцинација том песмом га је навела да научи српски језик и да је чита у оригиналу. И није само он говорио српски. Српски језик су разумели или говорили лингвиста Вилхелм фон Хумболт, затим Јакоб Грим и списатељица Тереза Албертина Луиза фон Јакоб, позната под надимком – акронимом Талвј. Она је повезала српску „експедицију“ која је желела Европи да представи своје културно благо са личностима, које су у великој мери допринеле да мисија и успе. Талвј је 1826. објавила збирку српских народних песама на немачком језику, коју је посветила Гетеу и на тај начин је потпомогла ширењу сазнања о српској народној књижевности и једној другачијој слици о Србима, бар у том времену.
„Срби, за које је остатак Европе сматрао да су сиромашни, изненађују је својом богатом поезијом.“ (Јакоб Грим)
