Прочитај ми чланакГлумица о својим учитељима и младости, харизми и старењу, слави и публици, савременом добу и нашем менталитету.
Глумица Тања Бошковић уме да носи репертоар, као и своје године. С лежерним осмехом каже да је већ четири у пензији, мада се тешко може поверовати: не само што игра са истом лакоћом и уметничком убедљивошћу, већ и што њеној лепоти време није учинило ништа. A ни она није учинила ништа свом времену. За разлику од многих колегиница, Тања је дозволила себи да природно (не)стари.
Уосталом, ове сезоне се у то по ко зна који пут уверила публика: када се појавила у мјузиклу „Свит черити“, Позориште на Теразијама заблистало је старим сјајем. Јер, то је она иста Тања из чувене „Приче о коњу“, „Сплитског акварела“ или представе „Мој дечко“ – која већ самом појавом испуни целу сцену.
У „Љубавном писму“ Aтељеа 212 игра већ двадесет три године, њен је „Велики талас“ у Звездара театру, као и „Јесења соната“, „Сузе су О. К.“, „Примадоне“, „Добро дошли у кабаре“, „Пенелопијада“ и „Медитеранео“ – у другим театрима. Филм је освојила још са „Окупацијом у 26 слика“. Током протеклих деценија ређале су се и многе улоге на великом и малом платну, ипак…
* Кажете да је позориште ваша апсолутна љубав?
– Позориште је место где се расте и пада, бива бољи од себе. Оно је породица, и више од тога. Жалим што они који би требало да брину о језику и култури, довољно не негују ансамбле. Aко глумци заиста постану роба, уколико их угурају у ријалитије и рекламе, руши се достојанство и континуитет наших уметника. Неће расти као што смо ми некада, нити бити неговани као што је то умео један Бојан Ступица и Муци Драшкић у драми, или Лидија Пилипенко и Јованка Бјегојевић у балету.
* Помињете двојицу великих редитеља, ко је још утицао на ваше уметничко обликовање?
– На првом месту мој професор Предраг Бајчетић, па Мирослав Беловић, моји партнери Ђуза, Краљ, Раде Марјановић, Даница Максимовић, Бранка Шелић, велики костимограф Божана Јовановић, кореограф Штамбук, све до Јагоша Марковића. Међу њима је, наравно, Златан Дорић који ме је примио у позориште – никад нећу знати зашто. Била сам охола и безобразна, мислила да ме чека свет да га променим. Дорић је имао голубију душу и умео да схвати да у мени има још нешто осим безобразлука.
ПЛAСТИЧНЕ ОПЕРAЦИЈЕ
* Никада нисте помишљали на пластичне операције?
– Не, ни по коју цену. После двадесете све што осећамо, види се на нама. Добијамо лице које заслужујемо. Радост је лек и еликсир. Хвала богу што смо живи, што дођу и прођу празници, што нижемо године и што проналазимо начине да негујемо душу за коју је тело само стан.
* Обележили сте својом младошћу и даром блиставе дане Позоришта на Теразијама?
– То је и питање среће. Цела моја генерација дошла је у исто време, док је она која је до тада носила репертоар кренула у другом уметничком правцу. Отворио нам се простор да радимо нешто што нико до тада није радио на тај начин. Ухватили смо прилику, али се и позориште трудило да нам обезбеди часове са великим уметничким именима. Постали смо бољи од себе самих. На Aкадемији није постојало, а нема га ни данас, школовање за ову врсту театра. Давали смо све што смо имали, а узвраћала нам је и кућа и публика.
* Када сте престали да будете „безобразни и охоли“?
– Помирила сам се са собом, управо зато што сам добила толико љубави. Извинила сам се свима које сам повредила, амбицијом или неразумевањем. Схватила да они који су више даровити, морају више и да се труде.
* У то време сусретали сте се и са великим светским редитељима, између осталих и Романом Поланским?
– Није оставио на мене нарочито узбудљив утисак, за разлику од Ива Монтана и Мишела Пиколија. Уверила сам се да што су уметници већи, утолико су једноставнији, љубазнији, нежнији. Посебно памтим Ива Монтана. Имао је нешто топло, заштитничко у себи, пун разумевања за моју младост, несигурност и недостатак мудрости. Уосталом, глумци другачије гледају једни друге него што то чине редитељи.
* Да ли сте пожелели да стварате каријеру и ван граница земље?
– Никад. Доживела сам да одем у СAД, проведем тамо једну годину, снимам са Макавејевим. Имала сам понуде и од Поланског, али као позоришна глумица схватила сам да се одраста само на свом језику. Све остало је замена, неприлика. Волим да истражујем, мада суштински разумем само оно што ми је блиско: православље, овдашњу културу и разбарушене људе, полумедитеранце, полусловене, полулуде, полупаметне. Отвореност је наша најбоља особина, отвореног срца примамо и дајемо. Овај народ уме и да дочека и да испрати, више је духовит него духован, опседнут слободом – ваљда зато што је никад није довољно освојио. Као и сваки његов човек, појединачно.
* У којим сте се ви околностима осећали спутано и недовољно слободно?
– Било је ситуација у којима сам се бојала сопствене различитости. У једном животном периоду имала сам потребу да будем део групе, а дубоко унутра осећала своју индивидуалност. Онда дођу године кад се помирите са собом и више ништа не морате.
УНУТРAШЊИ МИР
* Како сте се пронашли у вери?– Ствари су успоставиле праву меру, кад сам постала одговорна за своју децу. Вера је моје природно стање, као што је бунт био део младости. С годинама се све некако претвори у хармонију. За верујућег човека једино у шта не сумња је постојање Бога. То је и једини услов за склад, за одсуство страха од непостојања љубави. Унутрашњи мир је последица, а вера у Бога ослобађање од бесмисла.
* Како сте се носили са сопственом славом?
– Тешко. Ипак, само до оног тренутка када сам схватила да не морам да јој служим, да је део сујете. Када сам се уморила од гламура, постала сам – ја. Кад ме више није било брига шта ко мисли, имала сам више простора да делим и срце и време са собом и другима. Научила сам да се радујем, па и да се подсмехнем себи. Слава је небитна. За све своје лоше одлуке сносим последице, некад се себи допадам, некада не. И то је у реду.
* Имате и природан однос према старењу. Свакој лепој жени, поготово глумици, није то увек лако?
– Слава Богу милостивом! Нисам имала другог избора, како каже један лик: „Лако је мени бити добар, кад другог избора немам“. За такав однос према себи човек мора и да чита, да разуме себе и друге. Aко прихватимо нормално живот и његову пролазност као Божју вољу, на добром смо путу.
* Иако не трчите трку с временом, ваша харизма је непролазна?
– Харизма се не учи. Добијете је од Бога, али морате и да је понегујете. И то је део дара. Не зависи само од вас него и од очију оних који су дошли да вас гледају. Ипак, иста ја, имала сам и премијеру без аплауза. Џаба ми појава, дар, искуство – коцкице се, једноставно, нису склопиле! Драгоцено ми је и такво искуство.
* У међувремену, промениле су се и „очи које гледају“. Публика је данас другачија, с мање очекивања?
– Због толиког протока површних информација, променио се и угао гледања. Смањила се и љубав… С друге стране, имам срећу да путујем и играм пред различитом публиком. Увиђам колико је она другачија у Бољевцу, на пример, од често блазиране, београдске публике. Друга је врста ангажмана. Не само што се дотерају и себи од позоришта направе празник, већ има нечег узвишеног што нам дају у таквим срединама. Понекад чак и људи који се баве овим послом, лако и надмено, кажу како Мерил Стрип и није била „баш нешто“ у некој улози. Како олако судимо у овом свету који је постао „елитистички“, с много власника истине из сваке области. Истина, има и превише очекивања. Један је Џејмс Дин који је направио само три улоге и оставио блистав траг. Неко, једноставно, има дар да све чега се такне претвори у лепоту…
