Септембра 1824. године новом француском краљу Шарлу X обраћа се извесни Константин Немања, "кнез сербски и потомак Немањића", и тражи помоћ да поврати престо који му је отео кнез Милош Обреновић. Тајна о идентитету овог човека до дана данашњег није откривена.

Лоза Немањића званично је престала да постоји 1371. године са смрћу последњег цара Уроша V Нејаког, али од слома наше средњевековне државе неких осамдесетак година касније па све до данашњег дана не престају да колају гласине, веровања и пророчанства која се њоме баве.

Мало је познато предсказање оца Гаврила, који је тврдио да је будући српски цар потомак Стефана Немање по женској линији, да је већ рођен у Русији, да је висок и плав са младежом на лицу, и да уопште и не зна да је наследник српског престола, већ ће то свету обелоданити неки руски “прозорљиви монах”. Благо Немањића наводно је скривено у запечаћеној пећини која ће се отворити када дође време. Други мисле да се наследник крије у Србији, и да ће се појавити када куцне тај час.

Да је ово веровање изузетне снаге и моћи, сведочи и пример којим ћемо се бавити у овом тексту.

Када је септембра 1824. године у Паризу преминуо француски краљ Луј XVIII, извесни кнез Константин Немања обратио се његовом брату и наследнику Шарлу X представивши се као последњи из рода Немањића, који је “владао великим царством Бугарске“, као једини легитимни наследник српског престола, са бурном и пустоловном животном причом.

Своју епопеју упућену Шарлу X “кнез сербски” Константин Немања почиње битком на Косову, у којој је по његовим речима “последњи српски цар Цесар погинуо у борби са Муратом”. Србија је према његовим речима након тога потонула у таму и “вековима настојала да се ослободи ропства, али је тек 1807. године војска мога оца, кнеза Станоја, потпомогнута Карађорђевом војском и налазећи се под заштитом Русије, извојевала велике победе“.

Не зна се на ког тачно кнеза Станоја мисли К. Немања, нити да ли уопште на било кога мисли, али се зна да је прота Матеја Ненадовић поменуо да је у селу Зеоке постојао неки кнез Станоје који је страдао на самом почетку Првог српског устанка.

Кнез Константин даље тврди да је по пропасти Првог српског устанка почела његова права голгота. Српски сенат су га послали руском цару Александру како би он од њега затражио заштиту, али и да нађе Карађорђа и да га пита зашто је побегао кад је загустило. Руски император га је примио 1815. у швајцарском Шафхаузену и позвао да са њим иде на Бечки конгрес где ће се расправљати и о судбини Србије. Тамо је сазнао да му је умро отац Станоје. Цар га је посаветовао да се не враћа одмах кући већ да остане са њим у Бечу док се преговори не заврше, а да за своје заменике у отачаству именује Милоша Обреновића и Вујицу Вулићевића.

Током повратка кући, у влашком месту Драгошан, напали су га Турци мислећи да су ови грчки бунтовници, али је силистријски Мехмед-паша увидео грешку па је наредио прекид ватре. Ипак, К. Немања је био рањен у лево раме и четири месеца се опорављао у Сибињу у Ердељу. Када је стигао у Цариград, стари пријатељ Кустенгу-паша га је посаветовао да се сместа губи из престонице Османског царства јер ће га султан осудити на смрт и погубити. Он га је послушао и на једном дубровачком броду стигао у Каламату, онда је прешао на Крф.

Пошто га је кнез Милош оцрнио код султана да би себе зацементирао на власти, а знајући Карађорђеву судбину, одлучио је да дође у Париз да тражи помоћ Луја XVIII, па је у ту сврху од гувернера Јонских острва затражио пасош. На путу ка Француској свратио је у Рим где га је примио папа Леон XII, а онда је скокнуо и до Милана где се срео са аустријским царем Францом I.

Тамо је имао и негативно искуство. Гувернер Штрасолд му је тражио сва документа која је пажљиво прегледао, посебно “стари печат” који је К. Немања “наследио од предака”. На крају су га одвезли на швајцарску границу са пасошем у коме није стајало ни ко је ни шта је по занимању.

Своје писмо Шарлу X јунак наше приче, очити самозванац, завршава са истицањем жеље да своју и судбину свог народа веже за Француску, уверен да ће му краљ дати подршку коју му је његов претходник обећао, и посебно подвукавши да је српски народ увек спреман да се жртвује за Француску.

Тражио је од краља 100.000 франака на позајмицу која ће бити враћена чим стигне у земљу, један одред војске који ће му помоћи да поврати власт која му по праву припада, неколико виших официра, три инжењера, два лекара и пет административних и финансијских стручњака како би своју домовину уредио по узору на Француску. На крају, моли и за дозволу да оде до Лондона како би и тамо порадио на својој ствари. Узурпатора Милоша Обреновића ће у супротном голим рукама свргнути са власти.

Не зна се да ли га је Шарл X уопште и примио али јесте наложио свом министру спољних послова Дамасу да се распита ко је и шта је тај претендент. Овај се обратио француском амбасадору у Цариграду који му је одговорио да тамо нико није чуо за тог човека. Када је Дамас то пренео Константину, овај је упутио нову молбу, само му Станоје сада више није био отац него брат. Потписао се као “Константин Немања, кнез сербски”, са париском адресом “Rue des Petites-Écuries No 49″.

Самозванаца је било и биће, а Константин Немања није ни први ни последњи. Добро се сећамо лажног цара Шћепана Малог који је Црногорце крајем 18. столећа обмануо да је руски цар Петар III, али оваквих примера је доста било широм Европе. Када немаш документ којим можеш недвосмислено да потврдиш свој идентитет, онда можеш да будеш ко год желиш да будеш, ако си довољно вешт да своје саговорнике убедиш у своје тврдње.

Овај је вероватно био неки руски племић који је добро говорио француски, који Србију у животу није видео, али коме су очајнички биле потребне паре.

Било како било, “кнез сербски Константин Немања” нестао је са историјске позорнице и никада се више за њега није чуло. Мада, можда бисмо, за сваки случај, могли да га потражимо међу бројним писцима авантуристичких романа из прве половине претпрошлог века. Човек оваквог талента и маште није могао тек тако да пропадне у земљу.

Извор: Телеграф. рс

Ознаке: Константин Немања, Немањићи, последњи Немањићи, српска историја, српски престо