ПЕСМА
(Српска родољубива поезија; стихови: Јован Дучић; рецитује: Александар Берчек)

„Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали, и све тлачили.
И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима,
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.
С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!
На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре…
И мртве уче сад да мирују.
Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.
Ломан је, роде, мост на провалији,
Свуд су у причест отров ставили…
С лупежом све су новце ковали,
Са кривоклетником завет правили.“

Ознаке: јован Дучић, песма, песма за лаку ноћ, родољубива поезија, романса, српска поезија