Прочитај ми чланак

НИШТА НИЈЕ СЛУЧАЈНО: „Пад ноћног сокола” – истина или суштинска превара

0

Подвиг наше војске обарање „невидљивог“ 27.марта 1999.године све више поприма историјске размере и сврстава нашу противваздушну одбрану у сам врх светске елите, а 3.ракетни дивизион чини најславнијом јединицом,поново је у жижи јавности.

Ф-117

Ф-117

Подвиг наше војске обарање „невидљивог“ 27.марта 1999.године све више поприма историјске размере и сврстава нашу противваздушну одбрану у сам врх светске елите, а 3.ракетни дивизион чини најславнијом јединицом, поново је у жижи јавности. Овај пут кроз управо промовисану књигу „Пад ноћног сокола“ аутора пуковника Славише Голубовића,у Дому Војске Србије 14.децембра ове године. Књигу је издао медија центар „Одбрана“,први рецензент је Бојан Димитријевић, научни саветник у Институту за савремену историју, стручни рецензент књиге је Јовица Драганић, генерал потпуковник-заменик начелника Генералштаба Војске Србије и Љубодраг Стојадиновић.

Као бивши припадник РВ и ПВО годинама пратим дешавања везана за овај случај. Лично познајем већину  од актера догађаја тако да ми је слика из станице за вођење ракета врло блиска. Као пилот знам шта су радна места и ко сачињава борбену послугу. Знам и како се извештава предпостављена команда. У станици за вођење ракета има шест радних места, што значи да борбену послугу сачињавају шест старешина. Догађај је годинама углавном у жижи јавности марта месеца када се обележава годишњица његовог рушења.

Пуковник српске авијације у пензији, Милорад Ђошић-пилот

Пуковник српске авијације у пензији, Милорад Ђошић-пилот

О самом догађају до сада је много написано у нашој и међународној штампи,снимљено је неколико документарних  филмова са подељеним  јавним мњењем поготово кад је у питању довођење обореног пилота Ф-117А  у Србију на премијеру филма „ Други сусрет“.  Овај догађај је поделио не само јавност, већ по мом сазнању трајно и  бобену послугу. Од тада већи део борбене послуге обележава дан рушења „невидљивог“ на другом месту. Војска се никад званично није обратила јавности поводом самог догађаја и свих манипулација које су га пратиле.

Догађај је обрађен и у војним круговима од стране ратног команданта РВ и ПВО,генерал  пуковника Спасоја Смиљанића у књизи „АГРЕСИЈА НАТО ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине“у којој се позива на монографију „250,ракетне бригаде ПВО чији су аутори  Бојан Димитријевић и генерал Јовица Драганић,затим у ратном дневнику „СМЕНА“ заменика команданта 3.рд ПВО,потпуковника Ђорђа Аничића као и у књизи Бојана Б.Димитријевића и генерала Јовице Драганића „Ваздушни рат над Србијом 1999“.

За мене је посебно интересантан део књиге где се говори о рушењу авиона Ф-117А.То је суштина  приче о Ф-117А, сам ток борбеног рада и састав борбене послуге која га је оборила по радним местима. Начин на који су наши хероји успели да оборе Голијата. Као читаоца књиге пуковника Голубовића изненадила ме је чињеница изношења нових детаља о саставу борбене послуге и борбеном раду у ноћи 27.марта 1999.године.

Узео сам у руке горе поменуте књиге војних аутора и установио да се мајор Борис Стоименов први пут у овој књизи помиње као члан борбене послуге за време борбеног рада на радном месту помоћника руковаоца гађања. То ме је подстакло да поново анализирам изјаве сваког члана борбене послуге врло полако уз фотографије станице за вођење ракета. Помоћ сам затражио и од ракеташа. Њихова запажања су ме потпуно разочарала у погледу валидности књиге и довела у сумњу стручност аутора. Анализирајући простор у кабини види се немогућност да заменик команданта,потпуковник Ђорђе Аничић, стоји на различитим местима,а саме команде су потпуно неусаглашене по времену борбеног рада. Изјаве актера су у супротности и са саставом борбене послуге,по радним местима, набројане у предходним ауторским делима официра.

Систем Нева

Систем Нева

Као припадник 3.ракетног дивизиона,аутор Голубовић, у свом дугогодишњем истраживању очито није мрднуо даље од почетка. Уколико му је намера била да афирмише успех , помири борбену послугу,изнесе  чињенично стање морао је врло прецизно да дође до егзактних података,а не да те људе изврне руглу лицитирања где ко седи и шта ко ради. На крају крајева он не пише о непознатим догађајима већ о чињеницама и људима које познаје. Без обзира што наводи да су то њихове аутентичне изјаве,читалац мора знати да су то само сећања тих људи,а она су као што знамо подложна забораву. Аутор такође ни једног момента није читаоцу дао на увид ни један званични војни документ у вези овог догађаја којим би поткрепио своја нова сазнања.

Познавајући срж војне организације дубоко сам убеђен да је аутор из неког разлога имао намеру да дискредитује заменика команданта, потпуковника Ђорђа Аничића. Кроз садржај књиге само његове изјаве пореди без обзира да ли је у питању возач или командант. То себи није смео да дозволи јер је то његов претпостављени, други човек дивизиона,руковалац гађања сво време рата у одбрани Београда. На тај начин довео је и рецензенте у заблуду уколико нису дували у исту тикву. Јер један од њих, Љубодраг Стојадиновић, који није надлежан, каже да је то аутентична прича о људским слабостима,о сујетама,о паничним реакцијама о покушајима да се успеси присвоје итд.

Појединци  олако користе тешке речи етикетирајући Аничића,а да притом очигледно и не знају право значење тих речи. Паника је изненадно опште престрављење и збуњеност, а Сенад Муминовић као члан борбене послуге иде и даље па о заменику команданта  у својој изјави помиње хистерију што је одомаћен назив за групу душевних болести. Из горњег дела текста војних аутора се види да је мајор Борис Стоименов покушао да присвоји успех  на радном месту помоћника руковаоца гађања.

korice-850x350-pad-nocnog-sokola

Такође, се види и део борбеног рада који је сигурно био познат аутору јер је био припадник 3.рд ПВО.Очито је то игнорисао што упућује на злонамерност. Немогуће је да му је остало непознато како је командант,потпуковник Дани Золтан, известио претпостављену команду о саставу борбене послуге која је оборила Ф-117А по радним местима. Ако је заменик команданта Аничић Ђорђе паничио онда је за сваку осуду и кривично гоњење  командант дивизиона Дани Золтан који је донео одлуку да један правац одбране Београда препусти официру који ће командовати борбеним радом читав рат. Читајући књигу даље видим да је заменик команданта Аничић,одликован указом председника СРЈ и врховног команданта оружаних снага Слободана Милошевића,а поводом 16.јуна- Дана војске 1999.године за узорно и натпросечно извршавање дужности у јачању и изградњи борбене готовости Војске Југославије. Војска колико знам не одликује кукавице.

 Да би задржао истраживачки рад, а водећи рачуна о значају догађаја на који се позива, аутор је морао упозорити саборце да се  изјаве  разликују, да ће их упоредити  са званичним војним документима, пробати да их усагласи и тек онда препустити читаоцу, а не да их он тумачи. На тај начин задржао би неутралност. Овако  је више него очигледно да су његови закључци  нетачни и врло тенденциозни.

У сваком случају, катастрофа ће бити ако су званична војна документа у супротности са садржајем књиге што значи да актери догађаја нису дали изјаве  које одговарају стварном стању ствари те ноћи. То би била суштинска превара незабележена до сада у јавности о обарању „невидљивог“ издата и промовисана од стране Војске Србије. Вероватно ћемо сазнати како је командант ракетног дивизиона известио команду 250.рбр ПВО по питању састава борбене послуге која је оборила Ф-117А, по унапред дефинисаним радним местима. На списку је могло да се нађе само шест старешина који су учествовали у борбеном раду. Супротно анализи аутора, заменик команданта није могао бити потписан као помоћник руковаоца гађања, ако није седео на том радном месту.

Овако смо сви изгубили. Један блистави војнички успех и даље се ваља у блату. Губитници су људи који су га оборили, губитник је 250.рбр ПВО одликована Орденом народног хероја јер је изгубила борбену послугу, губитник је војска која није реаговала на време и догађај поставила у витрине успеха, и на крају  држава се осрамотила јер се није на адекватан начин одужила својим херојима.

А ја сам на крају, слушајући најлепши рокендрол (нема палатализације) потпуно убеђен да је књига „Пад ноћног сокола“ наручени пројекат и да представља суштинску превару по питању рушења Ф-117А, а ако то није, онда је леп литерарни рад који је написан из угла очију оних који су видели нешто ново.