Прочитај ми чланакЗа четири године, колико је провела на челу Новог Сада, Маја Гојковић је у само два посла зарадила шест милиона евра провизије.У једном послу новац је већ исплаћен из градског буџета, док је у другој трансакцији паре добила од једне швајцарске компаније, која сада надокнаду преко међународне арбитраже тражи од Новог Сада. Како је вешто провизије поделила са садашњим највишим функционерима у Србији, а својим тадашњим партијским колегама, она је за награду добила да председава Народном скупштином, па тако не мора ни да брине да ће због свега што је урадила кривично да одговара.
За четири године, колико је провела на челу Новог Сада, Маја Гојковић је у само два посла зарадила шест милиона евра провизије.У једном послу новац је већ исплаћен из градског буџета, док је у другој трансакцији паре добила од једне швајцарске компаније, која сада надокнаду преко међународне арбитраже тражи од Новог Сада. Како је вешто провизије поделила са садашњим највишим функционерима у Србији, а својим тадашњим партијским колегама, она је за награду добила да председава Народном скупштином, па тако не мора ни да брине да ће због свега што је урадила кривично да одговара.
Милан Маленовић
Садашња председница Народне скупштине Републике Србије Маја Гојковић, од милоште звана Маја Жаба, јесте својевремено напустила Српску радикалну странку, али никада није прекинула контакте са људима који стоје на врху те странке, а данас су на челу Српске напредне странке. Иако је у јавности изгледало да су они у дубокој завади, у суштини су све време сарађивали на обострану корист. Оно што их везује упућени новосађани називају „петачом“, односно пет милиона евра које су међусобно поделили само у једном послу.
Гојковићева је на листи Српске радикалне странке победила на изборима за градоначелника Новог Сада и 2004. постала прва жена на челу тог града. Већ наредне 2005. године у административно седиште Аутономне покрајине Војводине долази делегација компаније „Ментор енергy холдинг А.Г.“ из швајцарског града Бар у кантону Цуг.
Швајцарце је у Нови Сад упутио Милан Бачевић, каснији министар енергетике, а данашњи амбасадор Србије у Пекингу, који их је и повезао са градоначелницом Мајом Гојковић.
У то време је предстојала ревитализација Термоелектране – топлане (ТЕТО) у Новом Саду. Ревитализација није исто што и проширење капацитета: то је релативно јефтин захват у коме се обнављају неки застарели и истрошени делови.
Уместо тога, Гојковићева и Бачевић швајцарске представнике убеђују како је потребно да Нови Сад добије потпуно нову топлану, која би била саграђена на само 500 метара удаљености од постојеће. Тако почиње један од ретко виђених хохштаплераја.
ТЕТО Нови Сад производи два енергента: струју и топлу воду за грејање. Оквирним планом који је урадио тим Гојковићеве било је замишљено проширење капацитета и изградња погона на сва три постојећа горива: нафту, угаљ и гас. Коначна снага би износила 900 мегавати. Поређења ради, конзорцијум на челу са НИС-ом је 2012. у Новом Саду започео изградњу когенерационог постројења снаге 240 МW, што се сматрало више него довољним да се задовоље енергетске потребе града у наредним деценијама.
Пројекат Маје Гојковић из 2006. године, не само да је скоро четвороструко био јачи од НИС-овог, већ је био и вишеструко скупљи- прелиминарни прорачуни су се вртели око цифре од астрономских 600 милиона евра! Део трошкова би сносио „Ментор енергy“ из Швајцарске, који би за узврат добио право на делимичну експлоатацију новог постројења, а остатак би финансирали Република Србија, АП Војводина и град Нови Сад.
Задовољни овим договором, Швајцарци у Београду оснивају ћерку-фирму „Ментор енергy себра“д.о.о. која је према подацима из Агенције за привредне регистре са радом почела 8. маја 2006. године. Само три дана након регистрације, односно 11. маја 2006, ово предузеће са челницима Новог Сада потписује Протокол о изградњи новог и проширењу и ревитализацији старог постројења ТЕТО Нови Сад. Невероватно кратко време од оснивања предузећа до потписивања протокола о извођењу послова вредних преко пола милијарде евра указивало је на то да у овом послу нешто није како треба.
На конференцији за штампу, поводом потписивања Протокола, Гојковићева и њени сарадници су се хвалили „инвестицијом“ која не само да ће за дуги низ година обезбедити енергетску стабилност Новог Сада, већ ће отворити и нова радна места, јер ће највише извођача радова бити из Србије. Сличну реторику и данас користи Александар Вучић.
Знатижељни медији, међутим, из покрајинског Секретаријата за енергетику, као и из одговарајућег републичког министарства добијају обавештење да такав пројекат код њих није пријављен и да они апсолутно немају појма шта се планира у Новом Саду, али да изградња таквог погона није могућа без њихових дозвола.
Већ тада је постало јасно да се ради о „Потемкиновом селу“, посебно јер су надлежни из Министарства енергетике указивали на чињеницу да је планирана снага новог постројења једнака оној коју има Термоелектрана у Обреновцу, што је цео пројекат приказивало крајње апсурдним.
Међутим, за Швајцарце је већ тада било касно да се повуку из посла. Пре него што је потписан Протокол о сарадњи они су Маји Гојковић платили пет милиона евра, колико је она тражила наводећи да је то новац за добијање сагласности виших инстанци.
Те, наводне, више инстанце били су, међутим, њене партијске колеге. Највећи део пара је Гојковићева задржала за себе, нешто је дала Бачевићу, део је добио тадашњи заменик председника Српске радикалне странке Томислав Николић, окористио се и Милорад Мирчић, а око 200.000 евра је послато Војиславу Шешељу који је тада био у притвору у Хагу, мада није сигурно да је тај новац уплаћен са знањем и одобрењем саме Гојковићеве. Нешто мало пара је добио и тадашњи председник покрајинског Извршног већа Бојан Пајтић, чија је једина обавеза била да ћути и да јавно не напада овај од почетка неоствариви пројекат.
Познаваоци прилика тврде да је далеко најмање пара добио АлександарВучић, за кога се онда веровало да је потпуно небитан. Највероватније разочаран оваквим исходом он је касније подржао хајку на Мају Гојковић на крају које је она искључена из Српске радикалне странке.
Овим се не завршава прича о „новосадском Ђердапу“, како су сами Новосађани из подсмеха крстили пројекат.
Убеђени да ће Бачевић (који се у међувремену повукао из посла задовољан провизијом коју је зарадио) и Гојковићева успети да добију неопходне дозволе, Швајцарци су нашли и подизвођача, „Технопром еxпорт“ из Русије, а обавили су и друге неопходне припреме.
Након што је на изборима 2008. Маја Гојковић изгубила место градоначелника Новог Сада, покушала је да добијену провизију од „Ментор енергy“ оправда тако што ће Швајцарце повезати са другим значајним функционерима. Највише наде је полагала у Милорада Мирчића, који је увек вешто умео да жонглира између радикала и демократа, а касније и напредњака, али ју је он, упркос великим свотама пара које је добијао, изневерио.
Након што је, коначно, и сам Бачевић као напредњачки министар енергетике доживео амнезију и заборавио на провизију коју је узео за ТЕТО Нови Сад, одбивши да испослује да његово министарство изда неопходне дозволе, швајцарски партнери су одлучили да Србију туже међународној арбитражи у Швајцарској, тражећи не само повраћај плаћених пет милиона евра, већ и накнаду свих осталих трошкова које су имали. Тако ће у завршници ове преваре, грађани Србије, пореске платише, бити они који ће из свог џепа дати новац којим је подмићена Маја Гојковић.
Петљање око изградње нове Термоелектране- топлане у Новом Саду није једини посао у коме су Маја Гојковић и њени радикални саучесници узели паре.
Одмах пошто је постала градоначелница Новог Сада Гојковићева је расписала тендер за набавку 40 нових аутобуса за Градско саобраћајно предузеће.Вредност набавке је била око пет милиона евра. Највеће шансе је имао „Мерцедес“ чији су представници у Србији понудили не само најповољније услове, већ су и једини имали овлашћени сервис за поправке.
Домаћи „Икарбус“ није представљао озбиљну конкуренцију, јер су његова возила „Франкенштајни“ састављени од делова већег броја произвођача, тако да није био у могућности нити да пружи одговарајуће гаранције, нити да обезбеди адекватно сервисирање. Његова предност је, међутим, била та што је имао Владимира Делића, мање познатог српског тајкуна чија се компанија налази на Кипру.
Делић је домаћој јавности на кратко постао познат када се прочуло да је са Браниславом Малим, оцем Синише Малог, у сумњивој приватизацији купио домаћу фабрику вагона „Братство“. Његов начин рада је да домаћим компанијама, првенствено онима у државном власништву, позајми новац када су оне у финансијским проблемима и да затим узима провизију од свих послова које то предузеће обави. Коначно, осим провизије он добије назад и позајмљени новац, плус камате.
Делић је 2005. имао један такав аранжман са „Икарбусом“ за који је истовремено увозио делове потребне за склапање аутобуса који ће бити продати Новом Саду. Због тога је заступнику „Мерцедеса“ у Србији, Илији Девићу, понудио нагодбу по којој би немачки произвођач победио на тендеру у Панчеву (20 аутобуса), док би „Икарбус“ добио тендер у Новом Саду (40 аутобуса). Девић је овај предлог одбио.
После тога, Делић преко Томислава Николића ступа у контакт са Мајом Гојковић, која за противуслугу од око милион евра пристаје да намести да на јавном конкурсу у Новом Саду победи домаћи понуђач. „Мерцедес“ је уложио жалбу на решење тендерске комисије, али без успеха. Зато не треба никога да чуди да је немачки гигант са гнушањем одбио предлог Александра Вучића да преузме „Икарбус“, јер би самим тим преузео на себе ремонт кршева које је ово предузеће 2005. испоручило Новом Саду.
А 1. У параноји
Мајино обезбеђење је у великом проблему. Она је у параноји, има манију прогањања, страх од хапшења и освете. Потрчи изненада и обезбеђење мора да је хвата, да не претрчи на пешачком прелазу. Има млађег љубавника, који је се иначе гади, и тера је да због њега путује по свету. Он је тера да шпијунира Вучића, Тому, Јоргованку, јер ради за МИ 6. Она то и чини, али је преплашерна да је не ухвате. Има и хормоналне поремећаје и страх од смрти.
