Прочитај ми чланак

МРАЧНА ПРОГНОЗА: Срби ће за 100 година бити национална мањина у својој земљи

0

Ковачевић открива да га демографски подаци муче већ 30 година, а управо они су повод за његов најновији комад "Хипноза једне љубави" чија је премијера заказана за 17. децембар

dusan-kovacevic

Принтскрин: Youtube/Al Jazeera Balkans

Dramski pisac Dušan Kovačević se, u svom najnovijem dramskom tekstu bavi srpskim nestajanjem i činjenicom da svake godine u Srbiji nestane jedan manji grad od četrdeset do pedeset hiljada stanovnika, jer ljudi dolaze, sele se i napuštaju zemlju.

Ковачевић открива да га демографски подаци муче већ 30 година, а управо они су повод за његов најновији комад “Хипноза једне љубави” чија је премијера заказана за 17. децембар.

“Ако се тако настави, Срби ће у Србији бити национална мањина за стотину година.”

Једину наду за Србе Ковачевич види у љубави према ближњима и земљи, за коју каже да јој дугујемо све што имамо.

Озбиљна драма са озбиљним смехом, како је одредио је прича о опустелим селима и одласку младих из земље о којој се не размишља довољно, јер “ми историју света, планете и нашег присуства на земљи меримо нашим животом, а наш живот је један трен и стотину година прође јако брзо”. “Хипноза једне љубави” црну судбину не предвиђа само селима, њима ће се придружити опустели градови, у које ће се доселити неко други.

“Све што је саграђено и тим путевима који се сада граде кретаће се неко други. И у тим зградама које се граде живеће неки други људи“.

Писац налази нераскидиву везу између хипнозе и љубави, јер “свака велика љубав, било да је између полова, према земљи, вођи или некој идеји, нека је врста хипнозе”.

Драма прича о шумару Ранку и његовој жени Соји, који живе на врху планине. Они имају двоје деце, једно у иностранству, а друго се спрема на пут. Исто је и са комшијом.

“То је прича о судбинама многих наших кућа које су у контаку са најближима расутих негде по Канади, Аустралији и Новом Зеланду, преко скајпа. Расељавамо се великом брзином, морталитет је све већи у односу на наталитет и мислим да би приоритет државне политике требало да буде очување становништва. Јер без људи нема земље.”

Својим комадом, Ковачевић покушава још једном да укаже на озбиљан национални проблем, кад већ позориште не може да га реши. А комедија је једини начин, каже писац, да се овако озбиљна и трагична прича сагледа.

“Свакако да не очекујем, нити било ко од нас очекује, да српска влада иде по кућама и да припомаже у наталитету, али сигурно да је задатак сваке одговорне државе да пре свега размишља о будућности и броју становника.”

Драма је посвећена обележавању 175 година од оснивања Друштва српске словесности, као знак захвалности према Стерији, односно његовој борби да се Србија у то доба уздигне на ниво европских држава, пре свега у области културе. Из тог друштва је проистекла и данашња САНУ, као један од стубова националне културе. Поред Стерије, Ковачевић је велики поштовалац Милоша Обреновића, те се често позива на њега и цитира га.

“Сви наши људи којима је било стало до земље су имали заједничку идеју, а то је очување земље и становништва. То је заправо заједнички именитељ свих наших државника”, тврди Ковачевић.