Прочитај ми чланакТок турске операције у Сирији и битка за Алепо биће од кључног значаја за постављање путање односа Русије и Турске.
Иако је од турског обарања руског авиона у Сирији прошло годину дана, а од почетка отопљавања односа – које подразумева сарадњу у Сирији и у сфери енергетике – неколико месеци, билатерални односи Русије и Турске остали су сложени, добрим делом због дуготрајног неслагања поводом Сирије.
То се посебно односи на питања Асадове будућности и двоструке улоге коју Турска игра. Са једне стране, Анкара је послала своје трупе у наводну борбу против Исламске државе, а са друге, на терену се боре прокси-групе које имају њену подршку. Док Турска – упркос томе што је у више наврата понављала како „поштује“ сиријски територијални интегритет и суверенитет – наставља да подржава „побуњеничке“ групе, чији су главни задаци у Сирији свргавање председника Асада и обуздавања Курда, она не само да крши сиријски суверенитет већ и улази у сукоб са Сиријом и Русијом.
Иако Турска реторички поштује сиријски територијални интегритет, створила је „сигурну зону“ унутар Сирије како би изградила бедем против насртаја Исламске државе у Турску и наставља да води операције са циљем да стави што већи део Сирије под своју директну контролу. То је корак који личи на де факто територијалну дезинтеграцију Сирије због спољне (турске) окупације.
Стога је на месту аргумент да Турска можда неће настојати да изгради перманентну „зону“ у Сирији – што је нешто око чега су Турска и Русија делимично нашле заједнички језик – али у сваком случају није променила свој став о будућности Асада на челу Сирије (турски министар иностраних послова Мевлут Чавушоглу недавно је у интервјуу признао да се Турска и Русија не слажу око питања Асадове судбине). Овакав став од Турске чини приврженог НАТО члана, што она свакако јесте, и мањег партнера Сирије и Русије у борби против тероризма.
НОРМАЛИЗАЦИЈА ЈЕ ТАКТИЧКИ МАНЕВАР ТУРСКЕ
Оно што произлази из актуелне природе односа Турске и Русије јесте да ће се причекати са формирањем свеобухватне стратешке алијансе. Иако смо видели велики напредак по питању нормализације, то је заправо био тактички маневар у којем Турска види Русију као важног актера у спречавању планова Курда, који имају непрекидну подршку САД, да успоставе сопствену државу Курдистан. Поред тога, Турска у Русији види шансу да избалансира свој однос са САД и ЕУ и пошаље поруку да може добити подршку и са на другој страни.
Да је турско приближавање Русији тактичке природе, евидентно је и из чињенице да отопљавање и нормализација до сада нису отворили ниједну пукотину у НАТО. Стога ће нормализација највероватније остати управо то – нормализација – и као таква тешко да ће прерасти у стратешко престројавање иако неки сигнали наговештавају да то није сасвим искључено.
Оно што спречава такав сценарио је, као што смо поменули, контрадикторна улога Турске у Сирији, где следи НАТО агенду свргавања Асада, док изгледа да ратује и са ISIS, заједно са Русијом и Сиријом.
Таква позиција подразумева да ће Турска играти на обе стране, настојећи да извуче корист из своје географске локације и оствари сваки свој велики циљ, односно да свргне Асада и врати Курде на другу страну Еуфрата. Због намере да оствари оба циља, Турска себе доводи у конфилт са Сиријом. Неки недавни инциденти снажно указују да овај конфликт има потенцијал да прерасте у још један рат.
На пример, напредак туркменских и арапских побуњеника (које подржава Турска) ка Ел Бабу, последњем урбаном упоришту Исламске државе у руралном делу северног Алепа, потенцијално ће довести до сукоба са курдским борцима и сиријским владиним снагама.
Ел Баб има посебан стратешки значај за Турску, јер курдске милиције такође настоје да га заузму. Анкара је одлучна да спречи спајање кантона које на турској граници контролишу курдске снаге. Турска подржава сиријске побуњенике људством, тенковима и артиљеријом, као и извиђачким летовима дуж границе.
ТУРСКИ НАПАДИ НА ЕЛ БАБ
Међутим, иако Турска спречава Курде да успоставе контролу над било којим делом сиријске територије, Сирија није спремна да „угости“ турску војску на својој територији. Ово отвара претњу од директног сукоба између две земље. Заправо, инциденти тог типа већ су почели да се догађају.
У петак је турска војска изразила сумњу да су авиоудар у којем су у четвртак 24. новембра убијена три њена војника извеле сиријске ваздушне снаге. То би био први пут да турски војници погину услед акција сиријских владиних снага. Турски председник Тајип Ердоган у петак је о овоме разговарао са руским партнером Владимиром Путином, док су протурски побуњеници водили офанзиву са циљем да заузму сиријски град Ел Баб, наводи се у извештају турске државне агенције Анадолија.
Иако до сада није било извештаја о великим дипломатским или војним мимоилажењима између Турске и Русије, овај инцидент недвосмислено указује на фундаментално неслагање две земље поводом Сирије.
Због свега тога може се закључити да енергетска сарадња није једино питање које ће одредити будућност њихових билатералних односа. Кооперација на том пољу захтева нормализацију, што су две земље већ оствариле, али је потпуно јасно да трансформација нормализације у стратешко усклађивање зависи од тога колико глатко ће земље успети да реше своје размирице поводом Сирије. У наредним месецима ће ток турске операције у Сирији и битка за Алепо бити од кључног значаја за постављање путање њихових билатералних односа.
Салман Рафи Шеик је стручњак за међународне односе и унутрашњу и спољну политику Пакистана
Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
